Neizgrađeni "moral sela"

Mnoge ćelije svakog čoveka, tokom njegovog života, trpe pritiske „inicijativa za divljanje“, a što ne „podivljaju“ mogu da se zahvale odbrambenom i imunom sistemu organizma, da ga zbog potreba narednog teksta nazovemo „kontrolnim telesnim institucijama“. Samo kad iz nekog razloga zataji pravovremeno i odgovarajuće dejstvo „kontrolnih telesnih institucija“, kancerogeni proces počinje da napreduje, ćelije raka da se šire i burno razmnožavaju, sve dok organizam čijem su održanju i normalnom funkcionisanju doprinosile dok su bile zdrave, ne izgubi snagu „hraneći njihov nezajažljivi apetit“ i boreći se protiv njihove nekontrolisane ekspanzije. Tada nastupa kraj, organizam umire, a sa njim i „osvajač“ zvani rak.

Istorija je pokazala da se slične pojave dešavaju i u „telima“ društvenih i državnih zajednica. I u njima su ljudi uočavali spremnost i sposobnost pojedinaca i grupacija da pod dejstvom nekih impulsa koji su dolazili iznutra ili spolja počnu da se ubrzano šire crpeći energiju za svoj rast iz okolnog društvenog „tkiva“, sve dok se napadnuti društveni entitet ne dovede u stanje kolapsa, ili dok nekom intervencijom spolja ili iznutra ne budu kapsulirani podivljali segmenti društvenog tela i sprečeni da uništavaju društveni organizam.

Kao što se protiv raka ljudski organizmi bore stalnim prilagođavanjem i poboljšavanjem svojih „kontrolnih telesnih institucija“, tako se i društveni i državni entiteti protiv „divljanja“ sopstvenog „tkiva“ bore izgradnjom i poboljšavanjem kvaliteta sopstvenih kontrolno-zaštitnih institucija. Da se podsetimo, društvena praksa najrazvijenijih zemalja sveta pokazala je da su u sprečavanju uspostavljanja i širenja kancerogenog društvenog i političkog tkiva najbolje rezultate davali: bogobojažljivost, moral, slobodan protok „nezagađenih“ informacija, kvalitetan višestranački politički sistem, i usklađeno, a nezavisno, funkcionisanje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

U Srbiji je bogobojažljivost, kao zaštitni „alat“ za borbu protiv kancerogenih dejstava političkih i društvenih činilaca, uništavana i gotovo uništena tokom velikog stradanja Srpske pravoslavne crkve od 1945. godine do kraja dvadesetog veka. Građanski moral u našem društvu nikad nije ni izgrađen. Postojao je, ali nikad nije dobio svoje građansko obličje, tzv. moral sela, koga je akademik Radomir Lukić, naš najpoznatiji stručnjak za sociologiju morala, visoko ocenjivao, ali koji je, takođe, kao i bogobojažljivost, sa poratnom industrijalizacijom, masovnim pražnjenjem i marginalizacijom sela, opstao u fragmentima, i danas se spominje samo kao društveni mehanizam kojim je u najvećem delu istorije sprečavan razvoj kancerogenih pojava u srpskoj politici i društvu. O slobodnom protoku „nezagađenih“ informacija, kao važnom „alatu“ za unapređivanje građanskog morala i za pravovremeno i kvalitetno dejstvovanje ostalih savremenih institucija za sprečavanje kancerogenog dejstvovanja „podivljalih“ društvenih i političkih entiteta u Srbiji, izuzev dva kratka perioda od 1986. do 1989, i od 2000. do 2004. godine, gotovo da se ne može ni govoriti. Da li slučajno, ali se upravo za ova dva perioda vezuju dva kratkotrajna razvojna uzleta naše države. O začecima višestranačkog političkog sistema u poratnoj Srbiji može se govoriti tek u poslednje dve decenije, a o usklađenom, nezavisnom, funkcionisanju zakonodavne, izvršne i sudske vlasti – nikad! Uvek su dominantne srpske političke strukture nastojale, sa manje ili više uspeha, da metodologijom koju su razvile ćelije raka, preuzmu apsolutnu kontrolu nad celokupnim srpskim društvenim „telom“ i da „jedući“ ga i preoblikujući ga iznutra učine svojim posedom u kome će svi, kao u kolonijama termita ili mrava, sve zdrave jedinke izvršavati njihovu volju i raditi za njih. Ovako ponašanje političkih i društvenih kancer-entiteta od Srbije je već načinilo ljušturu. Površina joj se kruni i smanjuje, a društveno tkivo joj je sve beživotnije, bolesnije i manje. Znam da ovo što ću reći mnogima neće biti po volji, ali dosta naših dobronamernih savremenika, koji češće i duže izbijaju iz Srbije, kažu da ona već počinje da smrdi od ubrzanog gomilanja otpada, smeća i truljenja svega u njoj. Taj otužni miris truleži izgleda da osećaju samo mladi, valjda zato što im čula još uvek nisu otupela od omamljujućih izlučevina političkih i društvenih kancer-struktura, pa masovno beže u svet da se spasu.

I šta sad? Da li se predati i dozvoliti da političke i društvene kancer-strukture unište Srbe i Srbiju? Ne, nikako! Treba postupati kao što postupaju ćelije ljudskih organizama koji uspevaju da pobede rak. Suština tih pobeda je u tome što zdrave ćelije privremeno reuspostavljaju svoje interne odbrambene mehanizme kojih su, u cilju efikasnosti i smanjenja utroška energije, bile „odrekle“ i prenele na „kontrolne telesne institucije“ organizma kome pripadaju, a koje rak, po pravilu, zbog lakše ekspanzije, prve „omamljuje“, razara i čini nefunkcionalnim. Dakle, građani – u se i u svoje kljuse! I oslonite se jedni na druge – do pobede! A kad udruženi pobedite kancer strukture i kada ih kapsulirate, onda pokušajte da pažljivo popravite postojeće i izgradite nove kontrolne i odbrambene društvene i državne institucije. I bez blanko poverenja bilo kome!

Autor je profesor univerziteta