Neka me predsednik zaobiđe

Veče pre toga gledao sam na nekoj televiziji film o iskrcavanju savezničke vojske u Normandiji. Sa ostalom vojskom iskrcao se i sin Frenklina Ruzvelta, predsednika SAD.

U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina nije zabeleženo da je sin nekakvog visokog funkcionera bio u rovu, ili da je ranjen, ne daj bože poginuo. Privilegiju da budu ubijeni imali su samo pripadnici nižih slojeva, obična raja.

Političari su za sebe obezbedili lagodniju ulogu: da se slikaju pred kamerama, da daju zapaljive patriotske izjave, pa još jedno slikanje, sada u uniformi, i onda u crnu limuzinu – pa ženi pod suknju. Gurali su tuđu decu u krvave ratove, a za svoje su obezbedili kakav unosan biznis: šverc cigareta, snabdevanje vojske i slično.

Nekom rat nekom brat. I sadašnji vrh vlasti lepo se skućio nekako baš u vreme tih ratnih godina. Oni se u ratu odlično snalaze, njima je problem mir, zato bi da nas ponovo uguraju u maskirne uniforme. Sve kukajući da je srpstvo ugroženo. Jeste ugroženo, ali od njih samih. To što su oni branili ostalo je bez Srba ili više nije srpsko, a ako i jeste, onda je siromašno.

Gledam kako je zaigralo „junačko“ srce u predsednikovim grudima. Hoće Tomislav Nikolić da šalje vojsku na Kosovo, veli svi ćemo da idemo, on će prvi da krene. I umesto da pita ove iz Vlade zašto dajete autogolove i nekakvim vozom uzbunjujete narod, on ide korak dalje. Kao da je jedva dočekao.

Kakvo foliranje, zna on da predsednik, kakav god bio, nikad ne ide prvi. Prosto, nije dobro da isturiš vrhovnog komandanta napred. Zna predsednik i da su mu sinovi bezbedni, jedan u Kragujevcu kao gradonačelnik, a drugi na Dedinju. Gradonačelnici ne idu na front, a ni oni sa Dedinja. Lako je tuđim tabanima vatru gaziti.

Zna predsednik i da je na Kosovu NATO baza, a tamo gde su oni nema puškaranja okolo, ko hoće vojskom na Kosovo mora da porazi NATO alijansu. I šta ćemo sad? A možda mu se osladilo ono kad je sa Slobodanom Miloševićem na tom istom Kosovu do nogu potukao NATO, pa bi da ponovi. Ceo Bondstil se trese od straha.

Kao čovek sa diplomom stručnjaka za menadžment predsednik Nikolić zna da je lakše ljudima obezbediti pušku i šinjel nego radno mesto. Da je lakše ratovati nego proizvoditi i izvoziti. Zna i da rat mnogo košta, ali ga ništa ne obavezuje „da ne vadi sablju“. Bunker u Dobanovcima i nije toliko neudoban, ima internet i kablovsku, a toga na frontu nema.

Kako god, molim predsednika da me sa tim svojim ratnim naumom zaobiđe, i mene i moje bližnje, i moje daljnje, i one koje poznajem i one koje ne poznajem, i one koji me vole i one koji me mrze, nek ne mobiliše nikoga, ako ne ume da od komšija pravi prijatelje, neka ne pravi neprijatelje.

Savladali smo lekciju sa diskotekom „Madona“, nema potrebe da je ponavljamo.