Neka strašna, strašna deca: Lični stav Pavla Jerinića

Prvi čas od tragedije koja se dogodila u sredu imali smo tri dana kasnije. Bilo je neophodno da se vidimo.

Ono što je tog dana artikulisano i verbalizovano bilo je nešto što je svako od nas vrlo jasno osećao, primećivao, ali je ili potiskivao, nije prihvatao, sklanjao od sebe, prebacivao na drugoga, ili jednostavno, usled jurenja za šargarepom, svojim odrazom, ili što bi jedan prijatelj rekao – šarenim balonima, nismo imali vremena, još gore – nismo hteli da vidimo.

Pitanje je koji je razlog od tih više poražavajuć.

Rečeno je jasno, deca su besna, nemoćna i nemaju više poverenja u odrasle.

Poslednji stihovi predstave „Deca“ Milene Marković kažu – Toliko se puta Zemlja okrenula, toliko je naših u grobove ušlo, a mi i dalje nismo ljudi nego neka strašna, strašna deca.

Deca su ta koja se boje, odrasli su ti koji ih štite od onoga što ih plaši, jer su odgovorni.

Međutim, kada su odrasli ti koji se plaše, koji beže od odgovornosti, beže od stvarnosti, sklanjaju glavu, žmure, da li imamo pravo išta da kažemo onima koji se ugledaju na nas? Nemamo.

Kakve smo im modele ostavili?

Da možeš da radiš šta god hoćeš, da budeš loš bez posledica, da se trud ne isplati, da vrediš koliko si se obogatio, da je linija manjeg otpora jedina, da sklanjamo glavu od nasilja jer se ne dešava tebi, da ćutiš, skrivaš se, prepuštaš primitivcima da preuzmu sve, jer zaboga nismo na istom nivou.

Ponašamo se razmaženo i infantilno toliko da nećemo da igramo fudbal samo zato što nam se ne sviđa osoba koja je donela loptu, ili još gore, sama lopta, da nismo zadovoljni brojem ljudi na skupu, pa ću da razmislim da li ću svojim, veličanstvenim prisustvom da udostojim sledeći skup koji je reakcija na dve masovne pogibije mladih ljudi, dece i onih koji su ih štitili…

Jesi ti došao? To je dovoljno. Dosta sa licitacijama.

Hajde da posle toliko godina, koliko god je objektivno teško, probamo da koristimo zdrav razum i da shvatimo da se ništa neće desiti ukoliko svako od nas ne preuzme odgovornost za svoja činjenja i nečinjenja, da shvatimo da je ovo, koliko god nezahvalno zvučalo – prilika za ozdravljenje koje će trajati decenijama, jer ne postoji čarobni štapić, što je dobro jer bi koliko sutra bio zloupotrebljen, da pokažemo našoj deci da takođe imamo kapacitet za kolektivno dobro, da se upornost i istrajnost isplate, da prekinemo već jednom trend koji je pokazao da nas je za deset godina pola miliona manje, što umrlih, što iseljenih, da imamo hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim slabostima, dakle sve ono što uporno i licemerno sugerišemo sopstvenoj deci, a tako se tužno ne držimo istog.

Najzad, ako ikakav, makar i najmanji tračak utehe možemo da damo onima čiji su životi unesrećeni gubicima nesagledivih razmera, jeste to što će tragične sudbine tih ljudi biti seme našeg ozdravljenja i katarze koju svi toliko dugo čekamo.

Dosta je čekanja. Dosta je maštanja i zabluda da će neko drugi da dođe i počisti naše dvorište. Nemamo više vremena, ni prava na to. Zbog sve naše dece.

U razgovoru sa mladima, koji upadaju u problematične odnose sa svojim roditeljima, često sugerišem da ne moraju da pravdaju, ali bi zbog sebe i njihovog odnosa trebalo da probaju da razumeju svoje roditelje.

Jer ne znaju deca šta to sve pritiska njihove roditelje, a sasvim je sigurno da pritiska i lomi i ulazi im u dom i polako ih i iznutra razara.

To se takođe može odnositi na sve nas. Razumem strah, razumem bezidejnost, besmislenost, pa čak i bezosećajnost, jer smo svi manje ili više u ovom konkretnom prostoru i vremenu žrtve nasilja.

I da se razumemo, ne mislim samo na fizičko nasilje. Ono je izuzetno perfidno i dolazi u raznim oblicima koji su ponekad gotovo nevidljivi.

Stoga ne možemo očekivati od siledžije koji prezire slabost, stručnost i inteligenciju da bude racionalan, saosećajan, da donosi prave planove koji će uticati na naše isceljenje, on to ne ume. I neće.

On može samo trapavo da imitira da razume ono što je ugnjetavanom potrebno. Ali će neprijatno jasno biti da ne razume, jer nema kapacitete ni mehanizme za to.

Promenu moramo da donesemo mi. Odrasli su ti koji moraju već jednom da preuzmu odgovornost za svoje živote i živote one sa kojima dele taj put. Odrasli su ti koji moraju da vrate poverenje svoje dece time što će biti bolji ljudi nego što su bili.

U suprotnom, predstoje nam dva sumorna, duboko poražavajuća ishoda. Jedan je selidba. Drugi je taj da mirno, skrštenih ruku, ušuškani u sopstvenu nesreću sačekamo da se ova kuća koja dogoreva uruši samu u sebe.

Ako je to naš maksimum, ako će to biti najbolja verzija svih nas, možda bolje da nas nije ni bilo. Jedan od načina je svakako pravovremena reakcija i kolektivna reakcija.

Učimo od drugih naroda koje često toliko bez pokrića nipodaštavamo, koji su ujedinjeni po svakom pitanju koje ih ugrožava. Na kraju krajeva, učimo ponešto i od sebe i retkih pobeda koje smo izvojevali u poslednje vreme.

Ljubomir Simović u „Šarganu“ kaže – Njega je nesreća džabe zadesila.

Hajde da dokažemo našim potomcima da ove gorke, proročke reči našeg slavnog pisca, intelektualca, akademika, čije reči svi pomno treba da pratimo i iščekujemo, a ne nekog siledžije, bar ovaj put neće biti u pravu.

Što se mene tiče, svaka mlada osoba, ili dete koje me bude srelo na ulici, a da ima potrebu za razgovorom, ili bilo kakvo pitanje, nedoumicu, problem, vrlo rado ću izdvojiti vreme, koliko god ga imao i dati savet, ili barem samo svoje mišljenje, u nadi da će doprineti barem nekom razmagljenju u glavi.

Još nešto, predlog. Ovih dana je jedna od glasnijih rečenica „razgovarajte sa svojom decom“, ali moramo razumeti da ne umeju sva deca da razgovaraju, da se izraze.

A ne umeju ni svi roditelji. Ono što se u mojoj praksi do sada dosta puta pokazalo kao lekovito jeste – ako ne umeš da govoriš, piši.

Piši o bilo čemu, makar samo izbljuvao svu žuč na papir, piši o svojim vrlinama i manama, o onome što ti se dopada ili bi da promeniš na sebi, fizički, napiši pismo sebi kad si bio mali, napiši pesmu, možda nisi ni znao da umeš.

Ali ako ne umeš ni da pišeš, onda pevaj, sviraj, igraj, napravi fotografiju, napravi kratki video kao za te proklete društvene mreže, gledaj film sa roditeljima, idi na utakmicu, igrajte igrice, napravite jelo zajedno, bilo šta, koristite bilo šta što može da vas poveže i povrati izgubljeno poverenje. Neće biti lako. Ali vredi.

Dosta bi naravno pomoglo kad bismo imali razvijen kulturni život. Ali ko je ikada video da je kultura usrećila, ili spasila bilo koji narod? Ili mu vratila dostojanstvo?

Andrić je rekao – Sve su Drine ovog sveta krive. Nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti. Nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo.

Autor je glumac Narodnog pozorišta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.