Neki bolji svet

Leteli su panično, golubovi pismonoše. Prelazili su velike udaljenosti i nije bilo vremena za odmor. Trebalo je preneti najhitnije vesti o velikim požarima koji su uništavali sve pred sobom. Najteže je bilo u Sloveniji.

Pao je dogovor. Sve mlađe i zdrave životinje iz graničnih delova, pa i dalje, polaze iz ovih stopa da spasavaju svoje slovenačke sestre i braću.

Napravljen je plan, i stupilo se u kontakt sa svim životinjama. Ukoliko naiđu na ugrožene ljude, dogovor je da pomognu i njima. Međutim, u prvom susretu čoveka sa medvedom, ovaj je rekao: Jebote… Medved, i pao u nesvest.

Najvažnije u spašavanju bile su ptice. Crnogorskim orlovima, koji su doleteli sa Durmitora, Prokletija, Lovćena, pridružili su se i albanski orlovi, orlovi iz Bosne i Hercegovine, krenuli su i srpski orlovi sa daleke Fruške gore.

Iz okolnih reka i jezera, iz mora, punili su drvene kace vodom, i nosili ih u svojim čeličnim kljunovima. Leteli strašnom brzinom prema vatri. Uletali u nju i leteli kroz nju, do zarobljenih životinja. Osećali su vrelinu. Telo ih je peklo, perje gorelo, ali su dolazili do središta vatre i ispuštali vodu. Dizali bi se visoko gore, i vraćali da donesu još koju kacu vode.

Došli su i medvedi. Iz svih okolnih šuma, a najviše iz Bosanskih. Ogromna snaga je u njima. Išli su jedan pored drugog i brundali. Imali su u šapama velike grane sa lišćem, kojima su udarali oko sebe i gasili vatru.

Tamo gde nisu mogli dalje, kačili su kofe sa vodom na jelenske rogove.

Bilo je prepuno jelena i srna. Jeleni su u trku prolazili kroz vatrene jezike, koji su pekli njihovu prelepu kožu.

Pravio se uzan put, kojim bi zarobljene vatrenom stihijom, životinje mogle da prođu i odu na bezbedno.

Noću su sove stražarile, i odmah davale znak za uzbunu, ukoliko bi primetile da je negde vatra opet buknula.

Preko dana, čuvari su bili sokolovi, koji su nadletali sva ugrožena područja. Niko na svetu nema tako dobar vid kao soko. Pa, zašto je u tenisu „oko sokolovo“?

U jednoj uvali, na moru, vatra je opkolila sa svih strana mnoge životinje, i samo su čekali kada će doći do njih i spržiti ih. A onda se dogodilo čudo. Nešto fantastično. Na desetine delfina, plivali su jedan pored drugog i tako napravili od svojih tela, ogroman splav. Sve životinje su se u poslednjem času „ukrcale“ na leđa mnogobrojnih delfina, koji su ih, oplovivši rt, koji je bio u najvećem plamenu, ispustili u plitke, sigurne vode.

Na samom početku gašenja požara, dogovorili su se, da ukoliko vide nekog sumnjivog tipa ili ne daj bože nekog ko podmeće požar, da ga odmah bez suđenja, i presude, mogu pojesti.

Drugog dana, od kako su se sve životinje iz okolnih zemalja skupile da pomognu u spašavanju svojih rođaka, pojavilo se nešto što je ličilo na pticu. Jedva je uspeo da sleti i onda se onesvestio. Bio je izgladneo i beskrajno žedan. Kad je malo došao k sebi, objasnio je da je on rečni galeb. Živi na Dunavu, na malom ostrvu pored Beograda. Pričao je… Čim sam čuo da vatra može stići i do mora, poleteo sam, da pomognem koliko mogu. Ja volim svoju reku. Tu sam rođen i tu živim. Tu su živeli, i žive svi moji preci, ali niko nikada nije video more i ne zna da mi kaže – Šta je to?! Morao sa da doletim ovde, ma kako bilo daleko, da ga vidim i pomognem. Znam da ovde živi moj rođak, morski galeb. Voleo bih i njega da upoznam.

Bilo je tu mnogo morskih galebova. Prilazili su mu, i pozdravljali se. Primili  ga kao nekog svog najbližeg.

Kada su ugašeni svi požari, pozvali su ga da ostane. Leteo je s njima iznad mora. Video ogromne brodove. Nekoliko puta veće od onih koji prolaze rekom. Leteo je iznad ostrva. Upadao u more i lovio ribu. Prvi put kada je zaronio u more, bilo mu je strašno. So mu je nagrizla oči i usta. Oni su se smejali. Pa more je slano?! Slano! Celo!? Pa celo! Ležao na pesku sa njima i uživao u suncu. A onda je osetio čežnju za kućom. Za ocem i majkom. Braćom. Teško su se rastali. Pozvao ih je da dođu kod njega na reku. Iduće godine. Da i ona zna da bude mnogo lepa. Obećali su da će iduće godine svi doći. Objasnio im je put, kojim treba da lete.

U trenucima odmora od gašenja požara, slika je bila neverovatna.

Hrkali su suri medvedi, oslonjeni o drvo. U njihovom krilu udobno su se smestili zečevi, veverice… Miševi se šćućurili oko strašnih kandži orlova i sokolova. Jeleni i srne, spavali su sa vukovima. Jedna lisica je čudno pogledavala malog zeca. Ohrabren, prisustvom celog društva, oštro je rekao lukavoj liji: Ne gledaj me tako, i ne razmišljaj o tome, o  čemu razmišljaš… Jebaću ti majku!

Svi su smejali, pa čak i lisica, ali nekako… Kiselo.

Počeli su i stidljivi pogledi i mnoge ljubavi su počele da se rađaju. Mnogi će ostati, i sagraditi svoj dom. Dobiti naslednike. Najteže je bilo objasniti jednom dabru, nemojte me pitati, otkud dabar tu, pa i Hemingvej se pitao, šta će koža leoparda na Kilimandžaru, na visini od 20.000 stopa? Dabar se ludo zaljubio u krticu, i želeo pošto poto da je oženi, i ona je bila spremna da se uda za njega. Stari, mudri jelen, objasnio mu je da tu postoji jedan mali problem: Vi, dabre, veoma dobro znate da niste iste vrste. Još nikada do sada nisu živeli zajedno, kao muž i žena, jedan dabar i jedna krtica! Dabar je očajno tražio, ne neko drvo, da ga glođe, već neku slamčicu spasa, za koju bi se uhvatio: Ali, molim vas, zar se nisu nekada davno zavoleli kobila i magarac i dobili mulu! Zar pastuv i magarica nisu svoju veliku ljubav krunisali dobijanjem mazge! Pa, zar u ljudskom rodu, ne treba da postoje prepreke, da se ljudi međusobno uzimaju, iako su druge boje kože, rase ili vere! Da je najvažnija ljubav, i da ona sve pobeđuje!

I uzeli su se. Na svu sreću krtica nije mogla da ima decu.

Nekoliko godina ranije, „ljudska vrsta“, oni koji vode države ugrožene požarom, i one oko njih, pokazale su sav svoj jad, i bedu. Rusija je pustila da Crna Gora, gori, zato što je ušla u NATO pakt. Srbija je čekala da predsednik iz Vašingtona odobri pomoć.

Ta ista „ljudska vrsta“ podmetala je sve ove požare. Da održi vatru i uništavanje. Da kaže, ja sam uvek tu, i razaraću kad god se primirite.

Neka im izgori duša i srce, u toj mržnji prirode i životinja.

Moj prijatelj, Slovenac Miro Brkovič, piše mi da mora da ostavi piće. Kaže, priviđaju mu se medvedi, kako gase požar. Nisam mu odao tajnu, a i vreme je da ostavi piće.

Koliko je predivnog drveća nestalo. Koliko je izgorelo cvrčaka, mrava, guštera, zmija… Koliko poljskog cveća. To niko ne računa.

Na rastanku, umorni, nagoreli, ali srećni što su pomogli svojim rođacima, sestrama i braći, stajali su jedan pored drugog u drugačijim okolnostima.

Krvni neprijatelji, oni koji su danima i noćima, morali da zaborave na svoju rasu i poreklo i da samo tako, zajedno i složno spasu mnoge živote.

Kod njih nema, na svu sreću, ni nacije, ni granica, nacionalizma, fašizma, demokratije… Skupštine, predsednika, nema Vlada, ni ministara, dvojezičnih tabli… Hvala Bogu.

Možda će vas pojesti, kada naiđete na nekog od njih, ali zar se niste zapitali, koliko ste puta u životu, vi njih pojeli, pa je možda red, da i oni vas…

Kod njih je hrvatski jelen, identičan srpskom. Govore istim jezikom. Jelenskim.

Nema jelena ustaša, ni jelena četnika.

Dogovorili su se, da se nađu iduće godine u isto vreme. Ne, da gase požare, već da proslave i obeleže, zajedničku pobedu, sa svim onima koje su spasili.

Pala je i neka suza i ugasila još ono malo plamička, koji je doskora uništavao sve pred sobom.

Autor je dramski umetnik

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.