Neki su i nagrađeni za zločin na Ibarskoj

Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurović, Vučko Rakočević. Dok su goreli i umirali, jedan čovek u trenerci, a oči su mu skrivale tamne naočare, javljao je, nekome, motorolom: „Đubre je živo!“

Povređen, ali nekim čudom preživeo, u šoku, mislio sam da se ta poruka odnosi na vozača kamiona-ubice. Kasnije ću prepoznati tog čoveka. Bio je to general policije Branko Đurić, a „đubre“ koje nisu ubili bio sam ja.

Sva istraživanja pokazivala su da je, tada, SPO bio vodeća stranka u Srbiji. Antirežimska, antiratna, za Srbiju u Evropi.

Četiri godine ranije, Amerikanci su, u Dejtonu, zbog prihvatanja mira u BiH, amnestirali Slobodana Miloševića i od krivice za rat u Hrvatskoj i krivice za, sa Franjom Tuđmanom dogovoreni, progon Srba iz Krajine. U Dejton je otišao kao „balkanski kasapin“, a iz Dejtona se vratio kao „faktor mira i stabilnosti“.

Dejtonsko laskanje predsedniku Srbije izgorelo je u Miloševićevom ratu protiv NATO alijanse, okončanim bezuslovnom kapitulacijom i proterivanjem države Srbije sa Kosova. Povrh svega, protiv šefa režima u Srbiji tribunal u Hagu podiže optužnicu. Milošević i njegova supruga u paničnom su strahu od gubitka vlasti, a i njima, i DB-u, i vojnoj komandi, čitavom njihovom poretku, SPO je bio glavni neprijatelj.

Tajni dogovori sa mojim saveznicima iz koalicije „Zajedno“, sklopljeni dve godine pre Ibarske magistrale, spasili su Miloševićev poredak od izbornog poraza.

Dok su, podsetimo, trajale tromesečne demonstracije „Zajedno“ (SPO, DS, GSS, DSS) 1996. i 1997, Zoran Đinđić se, tajno, sastajao i dogovarao sa Miloševićem i šefom DB o rušenju tog saveza i bojkotu, predstojećih, parlamentarnih i predsedničkih izbora. Bojkotu sigurnog Miloševićevog poraza. SPO je odbio bojkot i dobio blizu milion glasova. Nedovoljno da onemogući crveno-crnu koaliciju (SPS-JUL-SRS), koja će krenuti u kosovski rat i u crno zaviti Srbiju.

„Đubre“ koje nije ubijeno na Ibarskoj magistrali, samo tri meseca posle zločina, 10. januara 2000, okupilo je sve stranke opozicije. Tog dana je formirana koalicija DOS.

Uveče, tadašnji lider Nove demokratije, Valjevac Dušan Mihajlović, rekao mi je: „Danas si srušio Miloševića, hitno se sklanjaj u Ameriku“. DB će – govorio je – po svaku cenu nastojati da me ubije i dovrši zločin sa Ibarske magistrale. U Americi ću biti zaštićen, iz Amerike ću voditi DOS i vratiti se kao pobednik.

Nisam to prihvatio. Milošević, 15. juna 2000, u Budvu šalje teroriste DB. „Đubre“ je, opet, preživelo. Jasno je bilo da se ne mogu vratiti u Srbiju, u završnicu bitke protiv krvavog poretka Slobodana Miloševića.

DB i saveznici iz koalicije DOS, zajedno, kreću na mene. Tvrde da nikakvog atentata u Budvi nije ni bilo, nego sam ja pucao u sebe, zbog rejtinga u DOS-u, da bih prigrabio što više mandata za SPO! Veruje im i opoziciona Srbija i pozdravlja odluku Zorana Đinđića da se SPO izbaci iz koalicije DOS!

Taj „udruženi zločinački poduhvat“ je uspeo. Na septembarskim izborima te godine, dva su gubitnika: Milošević i SPO. I samo jedan pobednik: DB. NJegove čelne ljude, Nebojšu Pavkovića, Legiju, Radeta Markovića, Branka Crnog i sve organizatore zločina, koji izdaju Miloševića, ubice sa Ibarske magistrale, ubice Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, atentatore iz Budve, pobednički DOS proglašava za „oslobodioce i junake 5. oktobra“!

Zoran Đinđić, novi lider DOS-a, izjavljuje: „Ne znam da li je veći naš istorijski trijumf rušenje Slobodana Miloševića ili slom Srpskog pokreta obnove!“

DOS je pobedio i na izborima za Skupštinu Srbije. Zoran Đinđić je postao premijer u državi UDBE, eskadrona smrti, antizapadnih fanatika i mafije. Ubili su ga čim im je zasmetao.

Oslabljen, SPO je nastavio borbu za demontažu Miloševićevog poretka, otvaranje tajnih dosijea o svim zločinima komunističkih službi bezbednosti posle 1944. godine, za članstvo države u NATO i EU.

Borba za privođenje pravdi nalogodavaca, organizatora i počinilaca masakra na Ibarskoj magistrali, ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, sudije Nebojše Simeunovića, Dade Vujasinović, mladića u kafiću „Panda“ u Peći, atentata u Budvi, i svih ostalih zločina DB, nije završena. Kažnjeno je samo nekoliko ubica, mnogi su oslobođeni, a većina njih nisu ni optuženi. Neki su i nagrađeni, pa danas aktivno učestvuju u kreiranju unutrašnje i spoljne politike države.

A i one koji su osuđeni za zločine, od sudova Srbije ili u haškom tribunalu, nerazvlašćena i osiljena DB, njeni mediji i propaganda promovišu za heroje. Za branioce nacije od njenih neprijatelja – Amerike, EU, Zapada. I za branioce od „unutrašnjeg neprijatelja“, što je stara i stalna šifra DB za SPO.

Dve decenije od zločina na Ibarskoj magistrali sprega srpsko-ruskih službi gura Srbiju u novu provaliju, sukobe sa svim susedima i demokratskim svetom.

Ubijenim na Ibarskoj magistrali i na svim magistralama DB, dugujemo ne samo sećanje, ne samo opela, nego – otpor. Do poraza te mreže smrti i nesreće.