Neko će reći – majka sam, pa i treba da me oslovljavaju sa „majko“. Ipak…

„Majko“ ili „mama“ se tokom prvih 12 meseci bebinog života konstantno provlačilo kroz komunikaciju sa mnom. I ono čuveno „ti je“, „mi je“. „Gladna ti je“. „Ukakila ti se“. „Kako ti spava?“. „Ona meni lepo jede“. I slične fraze. Kao da sve što beba radi – radi tebi koja si je rodila i nikom drugom.

Neko će reći – majka sam, pa i treba da me oslovljavaju sa majko. Jesam, majka sam. I žena sam, pa me retko ko (srećom) dobronamerno oslovljava sa „ženo“. Takođe sam i novinarka. I supruga. I ćerka. I nositeljka još desetak važnih životnih uloga. Da li je majka najvažnija – verovatno. Ali se ne svodim samo na nju.

Iako u ranom postpartumu, kada većina nas doživljava možda najveći životni biološki, psihološki i sociološki šok, iako retko koja to želi da prizna, ne deluje baš tako. Osećaš se kao da si potpuno svedena na tu jednu jedinu ulogu, naročito ako ti je prvi put. I svi ti govore koliko je to važno, lepo, uzvišeno, odgovorno… A ti nit’ si položila ispit za tu ulogu, nit’ misliš da se dobro snalaziš, a tom malom nepoznatom biću si sve na svetu.

Onda se nekako pokupiš, središ sebe i dete, odeš kod pedijatra, ginekologa, u prodavnicu, u park sa 1.000 misli koje ti se vrzmaju po glavi, od kojih bar 900 nije lepo. I neko ti se obrati sa „majko“ i sruči ti na glavu, kako se tebi čini, svu odgovornost ovog sveta i tako nekoliko puta dnevno.

Ipak, oslovljavanje sa „majko“, na koje je prva ukazala jedna korisnica Tvitera, samo po sebi nije problem – problem je mnogo širi i nije rešiv u skorije vreme, a to je sama pozicija koju ta uloga sa sobom nosi u primitivnom i nazadnom društvu poput srpskog. Ali, počnimo od malih stvari, i majkama se obraćajmo onako kako bismo činili da ne guraju kolica ili ne vuku uplakanog/slinavog/umazanog (jer su im to tri najčešća stanja) mališana sa sobom. Dugoročno ćemo im učiniti uslugu.

Autorka je direktorka digitalnog razvoja u Danasu