Robert Cimerman, u svetu poznatiji kao Bob Dilan, izjavio je jednom prilikom da privatnost predstavlja nešto što možemo prodati, ali ne i otkupiti nazad.
Ali za razliku od sveta šou-biznis zvezda, mi našu privatnost lagano, nečujno i bez naknade predajemo u ruke manje ili više poznatih centara moći. Dok sa jedne strane društvene mreže komercijalizuju podatke koje o nama prikupe koristeći ih u marketinške svrhe, država, u saučesništvu sa privatnim kapitalom, to čini kako bi ostvarila ili zadržala kontrolu i moć. Gde smo u ovoj igri mi, građani i građanke?
Širom javnih prostora Beograda uveliko se postavljaju kamere visoke rezolucije. Uz njih u paketu ide i softver za prepoznavanje lica i registarskih tablica. Tačan broj kamera nije poznat s obzirom na to da se na svakih par meseci menjaju najave konačnog broja, ali čini se da će to biti oko 1000. Proizvođač kamera je kineska kompanija Huawei, a posao je deo serije ugovora o saradnji koje je Srbija potpisala sa Kinezima. To je ono što znamo.
Pitanja na koje nemamo odgovore ključna su za razumevanje štete koju ovaj i slični projekti mogu da izazovu. Ugovori prema kojima je izveden ovaj projekat skriveni su od javnosti, a nadležni su više puta odbili da detalje ovog posla dostave Share fondaciji koja ih je tražila. Novi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti bi morao u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima i obavezama da naloži objavljivanje svih relevantnih informacija o ovom poslu.
Ministar Stefanović uvođenje ovog inteligentnog video nadzora opisuje kao deo projekta “Siguran grad”. Ali siguran za koga? Ne možemo da ne pretpostavimo da se radi o sigurnosti njega i njegovih kolega ministara čiju smenu traže građani i građanke na ulicama.
Teško je poverovati na reč ministru sa vanserijski sumnjivim diplomama i staviti mu u ruke našu privatnost i slobodu. Svedoci smo da se uticaj i moć koju u policiji i pravosuđu ima vladajuća stranka svakodnevno koristi protiv neistomišljenika, da se građani prate, nezakonito prisluškuju, a da privatni podaci MUP-a veoma često završavaju u prorežimskim tabloidima, iako su i mnogi od tih podataka upravo oni za koje se ne bi smelo desiti da procure u javnost.
Takođe, pitanje vlasništva nad softverom i podacima do kojih se njegovom upotrebom dođe, od ključnog je značaja. Otvoreni kod i civilna kontrola upotrebe kamera, omogućili bi nam da zaista poverujemo u reči ministra Stefanovića koji tvrdi da su sve baze podataka osigurane i zaštićene (kako?) i da će im pristupati samo ovlašćena lica (koja?).
Zbog svega navedenog ne treba da čude razultati ankete koju je sprovela inicijativa Ne davimo Beograd i u kojoj je, od 966 građana koji su dali odgovor, čak njih 93 posto zabrinuto da će se ove kamere zloupotrebljavati. Pored nedostatka informacija o ovom poslu, sigurno je na ovaj rezultat uticala i činjenica da su ga ugovorili ljudi koji su već zloupotrebljavali mehanizme prisluškivanja i praćenja protiv neistomišljenika vlasti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
