Trebaju li socijalni femininativi srpskom, pa i svakom drugom jeziku – a sada svi znamo da su to naročite imenice ženskog roda kojima se označava profesionalni ili drugi društveni status osoba ženskog pola – pitanje je koje traži širi odgovor.
Ovde ćemo se pozabaviti problemom mere: neki od njih su, sa stanovišta potrebâ službenog, zvaničnog ili javnog jezika – izlišni.
Imenica kolega odranije ima svoj parnjak u izvedenoj reči koleginica/kolegica (drugo je varijanta po zapadnijim krajevima, kao u Hrvatskoj), a imenicama sudija i lingvista poslednjih se godina pribavljaju parnjaci: *sutkinja/*sudinica/*sudilja i *lingvistkinja/*lingvistica.
Međutim, ove tri imenice se, s obzirom na vrstu promene, ponašaju kao imenice ženskog roda, tipa žena, sestra, majka itd.
Kada se tvrdi da su ove imenice muškog roda, to se ne čini na osnovu njihovog oblika, nego na osnovu njihovog slaganja s drugim, dosledno promenljivim rečima – pridevskim i zameničkim, čija „doslednost“ na posredan način određuje karakter ovih reči, tj. „kojeg su roda“, npr. „odan (m.) kolega“, „pravedan (m.) sudija“, „uspešan (m.) lingvista“.
Sa imenicama kolega i lingvista u množini, međutim, običnije je slaganje u ženskom rodu, npr. „drage (ž.) kolege su došle (ž.)“, „te (ž.) sudije su presudile (ž.)“, mada je ono moguće i u muškom rodu, shodno značenju.
Imenica lingvista, s druge strane, u množini danas obično ima pozajmljenu promenu imenice *lingvist (m.) – to se najsigurnije vidi u dativu, instrumentalu i lokativu: lingvistima (a ne *lingvistama).
Otuda slaganje u muškom rodu: „srpski (m.) lingvisti su zaključili (m.)“.
Po svojoj suštini ove i ovakve imenice ne moraju imati ili nemaju unapred zadat rod prema tipu promene, nego se on određuje po smislu, pa se zato i kaže da su „opšteg roda“ jer se njima može upućivati na osobe oba pola, što je u tradicionalnoj gramatici poznata pojava (npr. u latinskom: civis ‘građanin/građanka’).
Ipak, u svakodnevnom govoru jeste zaživela reč koleginica, pa i sâm je koristim u razgovoru s (mlađim) kolegama.
Njoj, međutim, nije mesto u rečniku književnog jezika na isti način kao imenici kolega: obrada imenice koleginica pored objašnjenja ‘kolega ženskog pola’ treba da sadrži upozorenje da je kolokvijalnog karaktera, dok se u obradi imenice kolega mora davati neutralna definicija ‘osoba koja je s drugom iste struke, koja ide u istu školu itd.’, uz napomenu da se ona odnosi na oba pola, muški i ženski.
U jeziku na koji se Zakon o rodnoj ravnopravnosti odnosi (što je pitanje da li je srpski jezik jer se tamo govori samo o rodno osetljivom/senzitivnom jeziku), pošto se radi o jeziku u javnoj upotrebi, tautološki femininativi poput koleginica, *lingvistkinja i *sutkinja nepotrebni su i opterećujući. Neko ko vodi brigu o muškom delu populacije mogao bi zaključiti da su ove imenice dvostruko „diskriminišuće“.
Jednom je dosta, dva puta je suviše!
Već ova tri primera bila su dovoljna da pokažu koliko slaganje u govornom nizu i određenje gramatičkog roda mogu biti složeni; koliko insistiranje na mnoštvu novih reči, bez analiziranja postojećih odnosa, čak i kada sama tvorba nije upitna, može biti – sa stanovišta praktične upotrebe jezika – diskutabilno.
U jednom zrelom društvu dalekosežne odluke se donose tako što se prethodno obave sva istraživanja i utvrde sve pozitivne i negativne strane željenih promena, a ne tako što se promene naprosto dese po svaku cenu, pod pretnjom kazne.
Dakle, kada kažemo „poštovane koleginice i kolege“, osim što smo se obratili savrsnicima u položaju ili poslu (osobama muškog pola), dva puta smo rekli „poštovane koleginice i koleginice“, a to je izlišno. Jedino ima smisla: „poštovane kolege“!
Autor je profesor istorijske morfologije i istorije srpskog književnog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
