Ministarka zdravlja dr Grujičić je svojim početnim zalaganjima za interese pacijenata (da budu kraći rokovi čekanja za preglede, da lekari intenzivnije prate pacijenta na oporavku i dr.) naišla na simpatije javnosti. Ima mnogo važnih pitanja u zdravstvu, a posebna su dva pitanja sistemskog karaktera čijim rešavanjem bi se ceo zdravstveni sistem Srbije preporodio i uzdigao na jedan viši, savremeniji i građaninu i pacijentu značajno prikladniji i povoljniji nivo.
Zajedno sa naseljem Cerak Vinogradi u Beogradu, pre više od trideset godina, izgrađena je zdravstvena ambulanta za vojne osiguranike – VMC Cerak. Uočljiva iz Ulice kneza Višeslava, velika, iako prizemna, modernistička zgrada sa masivnim krovom na metalnim cevima.
Isprva, godinama, niko nije znao čemu služi ta zgrada. Hiljade stanara u okolnim zgradama bili su civili, a vojna ambulanta bila je dom zdravlja isključivo za lica u vojnom statusu i za članove njihovih porodica.
Stanarima, mladim ljudima sve sa malom decom, nije bilo pravo kad su saznali da je to specijalni dom zdravlja samo za posebne osiguranike koji su tu pod nosem imali kompletnu zdravstvenu uslugu, dok su oni po kiši, snegu i poledici, besni i očajni zbog takve nejednakosti, morali da svoju decu pod temperaturom nose tri kilometra daleko do Doma zdravlja u Žarkovu.
A vojna ambulanta, potpuno opremljena savremenim laboratorijama i ordinacijama, u okviru kliničkog centra, godinama je radila od 7,30 do 14,30 sati i istovremeno zvrjala potpuno pusto i prazno, a tako je i danas.
Niko pred ovom vojnom ambulantom nije viđao pacijente (jer ih je toliko malo), niti lekare, u njoj nikad nije bilo gužve ni ljudi – ni za vreme bombardovanja ni za vreme korone, niti ikad. Samo, ponekad su se mogle videti žene u belim mantilima, medicinske sestre, u obližnjoj posluzi kako kupuju doručak.
I tako je već 30 godina ova medicinska ustanova – koja se sada zove Vojnomedicinski centar Cerak, radi sa trećinom kapaciteta ali ostaje nedostupna civilnim pacijentima iako se nalazi „u njihovom dvorištu“ i izgrađena je i finansira se njihovim sredstvima. Takvih VMC zatvorenog tipa ima još u Beogradu i Srbiji.
Evo jednog potpuno realnog i životnog pitanja za ministarku zdravlja dr Grujičić. Zašto se vojno zdravstvo i dalje elitistički drži dalje od svojih građana. Ako se, na pravnom području, vojno sudstvo još pre skoro dvadeset godina samoukinulo i uklopilo u civilno, redovno, sudstvo, zašto se, u oblasti zdravstva, vojno zdravstvo ne može otvoriti i povezati sa civilnim zdravstvom.
Ovo utoliko više, što bi tako pristupačni vojni zdravstveni kapaciteti Srbije, inače projektovani za mnogo veću vojsku od one koja sada postoji, bili ogromna pomoć za preopterećeno civilno zdravstvo i spas za civilne pacijente koji satima čekaju u primarnoj, a nekad i mesecima u sekundarnoj i daljoj medicinskoj pomoći.
Krajnje je vreme da se prihvati realnost da vojska nije više, kao što je bilo po nekadašnjoj državnoj doktrini, elitistička formacija i privilegovana društvena skupina, „država u državi“ kako neki govore, već da je, u pogledu ljudskih prava vojnika, državna služba kao i svaka druga, te da nema razloga da vojni službenik ima povoljnije uslove za zdravstvenu zaštitu od drugih građana.
Osim problema vojnog i civilnog zdravstva za običnog pacijenta teret predstavlja i to što i dalje postoji administrativno i finansijski nepremostiv jaz između državnog i privatnog zdravstva. Pacijentu koji ima urgentnu zdravstvenu potrebu, na primer pregled skenerom, ostaje izbor: da mesecima čeka na pregled preko državnog zdravstva ili da za 130 evra to isto završi istog dana u privatnoj klinici. Svako ko je u finansijskoj mogućnosti izabraće ovo drugo.
Država bi trebalo konačno, u interesu svojih građana, da se opredeli za uvođenje, početno bar u domenu primarne zdravstvene zaštite (ambulante, domovi zdravlja, medicinski centri), za jednak statusni i finansijski tretman privatnog i državnog zdravstva. Privatni zdravstveni sektor je veoma moćan, tehnički i informatički vrlo opremljen, u pogledu medicinskog osoblja dobro ekipiran.
Na državi je da te povoljnosti iskoristi i uveže privatni i državni sektor u jedan jedinstveni zdravstveni sistem. Mnogi medicinski eksperti rade i u državnom i u privatnom zdravstvu, što je dobro i već čini određenu sponu između njih.
Druge zemlje su ta pitanja rešila na zadovoljavajući način za svoje građane. Primera radi, u Francuskoj, u vojnoj ambulanti zdravstvenu zaštitu ima svako vojno i civilno lice koje živi na području te zdravstvene ustanove. Pregled kod lekara u privatnoj praksi ne plaća pacijent već te troškove pokriva zdravstveno osiguranje.
U Srbiji, pak, i pored pravnoformalne izjednačenosti svih oblika svojine, položaj privatnog zdravstvenog sektora pokazuje da u zdravstvu takve jednakosti još nema, jer državni sektor nema poverenja u privatni sektor (ruku na srce: krivica za takvo stanje nije baš jednostrana).
Privatni zdravstveni sektor, međutim, ne uzima mrvice i otpatke od državnog zdravstva, već sve više dominira po vrsti usluga koje pruža i po broju pacijenata. Država ne može dalje izbegavati kohabitaciju zdravstvenog sistema i njegovo povezivanje u jedan jedinstven i funkcionalan okvir u kom će pacijent i građanin naći svoje zadovoljavajuće mesto.
Integracija vojnog i privatnog zdravstva u opšti zdravstveni sistem Srbije je neminovan evolutivni proces i zato mora biti u žiži interesovanja i aktivnosti kako aktuelnog, tako i svakog narednog ministra zdravlja. Da nešto veliko i značajno urade za građane/pacijente, a i da ostave primetan trag iza sebe.
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
