Nema bereš glog u moja postojebina

Radili. Stvarali, izrađali decu. Pošto je ostala sama, sa nama je došla da živi moja tašta. I tu kreće muka.

Kao što rekoh, u celom selu ima mnogo glogova, ali je najlepši i najveći glog na mom imanju u moje avlije, kako bi rek’o onaj Radašin, što izaš’o na televizor.

Mi nismo nikad brali taj glog, jer do njega ne može lako da se dođe, tu je neka jaruga, pa mora da se kopa da se do njega stigne, a ako bismo kopali, postoji mogućnost da probijemo septičku jamu, a ako se fekalije iz nje izliju, onda može da nam se zagadi bunarska voda, pitka, bistra i čista, nema je nigde takve…

Mnogo lepo to naše selo, dolaze turisti i kupaju se na reci koja je čista, voze se čamcima, ma lepota.

I zbog toga nisam hteo da kopam jarak do gloga, jer reko’ šta će mi glog, ako zagadim moju bunarsku vodu, mogu da zagadim i reku iz koje celo selo navodnjava zaliva njive il’ bašte, kako ko…

I sve je bilo lepo dok se iz Nemačke sa privremenog rada ne vrati gastrabajter Tolc. Nije on Tolc, on se zove Todor, al’ kao sad tamo u Nemačku se pokondirio, kao nije on od naših, a zajedno smo čuvali ovce, on od njegove babe Biserke, a ja od pokojnog deda Miladina.

I sad se on kao zove Tolc i sve što je u našem selu lepo, sve na čemu je odraso, njemu sad kao zaostalo i primitivno. Ne interesuje ga ni poljoprivreda, ni reka ni zemlja.

I sve kao kad priča zavrće, kao zaboravio srpski.

Al’ doneo mnogo para iz Nemačke, i sa tim parama potplaćuje sve u naše selo, a najviše je izgleda u ortakluk sa predsednikom naše mesne zajednice, neki Vučko Aleksandrić.

I sad taj Tolc, smislio zajedno sa nekog Mitra koji ima lokalnu televiziju koju gleda narod u selo, neke leteće automobile.

Taj Mitar što ima tu televiziju, on umislio da je mnogo učen, zatvara se u neka sokoćala, kao će da putuje kroz vreme, ‘će da ide ko bajagi u budućnost, a to vido u onu američku seriju.

I malo deluje da izvinete k’o da je vrdnuo iz pamet.

I tako ti taj Tolc, taj Vučko Aleksandrić i Mitar napravili belaj u moje kuće. Moja tašta ceo dan sedi i gleda televiziju od tog Mitra, Nekakve turske serije, sve nekakvi glumci sa bradom, ne zna se koj koga sa koga vara, mislim ja to ne gledam, al’ onako kad uđem u kuću, ja to vidim, dok popijem kafu.

Te serije često prekida Vučko Aleksandrić, on uvek ima nešto da kaže nama iz sela.

Pa sve kao specijalno uključenje odavde, pa specijalno uključenje odande, kao gradi nam puteve da lakše stignemo u varoš i kao obećava nam veće plate u selo.

Ama plate nekad i budu veće, nego mi se čini da mi dizel za traktor i đubrivo za setvu mnogo više poskupljuju nego što rastu plate.

I sad počeo taj Vučko Aleksandrić po nagovoru od Tolca da priča kako treba da se prokopaju kanali do naših glogova i da beremo gloginje, jer taj Mitar što ima televiziju umislio da zna da napravi leteći auto koji ide na sok od gloginja, priča da će kao naše selo da procveta. Trt Milojka, mislim se, pa već u svetu, čitam ja uveče na onaj internet, pronašli kola koja idu na sok od drenjina, a taj dren se mnogo lakše bere od gloga i ne mora da se kopa. A cena gloginja na svetskoj berzi tamo u taj NJujork stalno pada.

Al Tolc, Vučko i ovaj ludi Mitar, zaludeli mi taštu skroz.

Oni na toj Mitrovoj televiziji prekinu tu tursku seriju, pa jedu parizer, Vučko, Mitar i jedan njegov pajtos mi ga zovemo Sitni, i pričaju ljudima u selu kako je to mnogo dobro. A Tolc ne jede parizer, njemu mnogo gadno to.

A i jes gadno, ja ga bacio mom Džekiju, on ga onjuši i ode. Pričaju oni tako dok jedu parizer kako će kad budemo brali glog, naše selo da procveta, kako će svaka kuća da ima mnogo para.

A u toj Nemačkoj isto ima gloga, pa što ga Tolc tamo ne bere, nego doš’o kod nas, pitam ja. Neće da mi kažu al’ ja znam. Neće oni da zagade tamo kod njih vodu i zemlju, nego ‘oće kod nas.

A naša glogova renta 3 odsto, znači ja treba da ih pustim da mi kopaju po moje avlije, da mi zagade bunarsku vodu i moju njivu, oni da naberu sto kila gloga, a meni da ostave tri, pa reko’ nisam lud…

Al’ moja tašta sve veruje šta pričaju na Mitrovoj televiziji, ne mogu da je ubedim da veruje svojim očima kol’ko veruje ovom Vučku Aleksandriću.

A oni dolaze, donose joj nekakve vitamine i kafu.

Sve joj ugađaju, puštaju joj nove te turske serije, daju joj vaučer da ide u banju…

Al’ mislim se, pa ja znači treba da dobijem tri kila gloginja, kafu i vitamine za taštu, a da pustim da mi raskopaju dedovinu, zagade vodu, da se porazboljevamo, a oni sve da odnesu.

E pa reko’, neće da može, a sve zajebavam Todora što je ko bajagi Tolc i zaboravio naš jezik, reko’ bato, nema bereš glog u moja postojebina…

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.