Nema budućnosti, predsedniče

Pored nekonformizma, spontanosti, individualnosti i ekspresivnosti, suštinsko svojstvo ovog muzičkog stila izraslog u stvarnu kulturu ogleda se u kratkom sloganu: Promeniti život!

Rokeri su znali da je iza fasade industrijske civilizacije bilo sakriveno mnoštvo društvenih anomalija. Jedna od brojnih odnosila se na ljude sa vrha, na mikro i makro planu – od porodice preko preduzeća do države. Takvi zamišljaju da su nezamenljivi, bogomdani i večni i, koristeći položaj na socijalnoj lestvici, počinju da uređuju živote sebi potčinjenih po meri ličnih interesa, afiniteta i prohteva.

Jedan od istaknutih muzičara-pesnika koji su bili gnevni na „šefove“ svih vrsta bio je Bob Dilan, simbol pobune i antikonformizma u Americi. NJegove čuvene „antišefovske“ pesme bile su nabijene mnogim porukama i opomenama upućene raznoraznim moćnicima.

Zajednička nit koja povezuje sve poruke može se sažeti u jednoj reči: Promena! U nezaboravnoj pesmi, naslova „The Times They Are A-Changin“, Dilan podseća sve šefove na neminovnost promena i upozorava ih na prolaznost, a posebno onu koja se odnosi na njihovu moć i društveni položaj.

Ta antologijska pesma posvećena je svim „majkama i očevima“, „senatorima i kongresmenima“, svim šefovima i karijeristima. Dilan zapisuje, izgovara i peva stihove upozorenja onima koji su se previše zaigrali. Impresivne su, među ostalima, sledeće reči:

… Jer točak se još okreće

I ne može se znati na koga će pokazati

Zato što onaj koji sad gubi

Kasnije će biti onaj što dobija

Zatim sledi poenta:

Onaj koji je spor sada, kasnije će biti brz

Kao što će i ono što je sadašnjost sada

Kasnije prošlost biti

Poredak brzo nestaje

I onaj koji je prvi sada, kasnije će poslednji biti

Jer vremena se, zaista, menjaju

Napred rečeno nekome može delovati anahrono i neprimenljivo na situaciju u Srbiji prve polovine XXI veka. U kakvoj su vezi Dilan i Amerika 1963. godine, kada je pesma nastala, i savremena srpska politička svakidašnjica? Ali umetnost ne bi bila to što jeste kada ne bi bila vanvremena, kada ne bi transcendirala vreme svoga nastanka i kada se ne bi odnosila na sva buduća vremena.

Tako je i sa Dilanovim stvaralaštvom koje i danas deluje sveže, aktuelno i okrepljujuće, koje nadahnjuje i uliva nadu u mogućnost promene nepodnošljivog. Teško je verovati da je aktuelni predsednik Srbije čitao ili slušao Dilana, još manje da ga je razumeo. Zato apelujem: Čoveče, čitajte Dilana, tog (u pozitivnom smislu) kontroverznog nobelovca, slušajte njegov „pseći“ glas u pesmama protesta i slobode (protest songs and freedom songs).

Tada će vam (valjda) biti jasnije da je sve u svetu dijalektika i da su sve promene, pa i one u društvu, prirodne i neminovne. Shvatićete da ni Vi niste večni i time ćete olakšati život i sebi i svim građanima kojima vladate, a koje, ako nisu vaši istomišljenici, nazivate huliganima i „društvenim talogom“.

Znam da vam sada izgleda nezamislivo, ali posle Dilanovih lekovitih uputa biće vam lakše jer ćete doživeti satori, stanje „buđenja“ ili „naglog prosvetljenja“ na koje je upućivao nama poznati učitelj zen budizma Daisec Suzuki. Aristotelovski rečeno: osetićete katarzu – pročišćenje, moralni preobražaj i smirenje!

Da ste ponekad „ušli u cipele“ rok buntovnika, kakav je Bob Dilan, i da ste manje verovali svojim klimoglavcima i poltronima, lakše biste mogli razumeti pitanja i zahteve koje Vam svakodnevno upućuju građani sa skupova # 1 od 5 miliona.

Da Dilan ovde ne ostane usamljen, pridružićemo mu Seks pistolse, najpoznatije pankere. Njihove poruke britanskoj kraljici su još žestokije i eksplicitnije. U „God Save the Queen“ Pistolsi mole Boga da spase kraljicu koja „nije ljudsko biće“, čiji je režim „fašistički“ i koja predstavlja „potencijalnu nuklearnu bombu“. Što se nas tiče, mi vas (kralja bez krune) nećemo vređati. Biće dovoljno da srpski Bog pravde vas spasi, a nas oslobodi autoritarne vlasti i uvede srpsko društvo u mirne vode demokratije u kome se zna da je svaki režim prolazan, a svaki predsednik smenjiv.

Arsenal poruka avangardnih rokera (pesnika, muzičara, reditelja, slikara) je veliki. Setimo se samo pisaca i pesnika bitničke generacije (Ginzberga, Keruaka, Lirija, Snajdera, Bukovskog i ostalih) i videćemo da su njihovi „urlici“ i protesti protiv „kontrole“ u socijalnom smislu bili uvek u funkciji promene. Tekstovi protestnih pesama DŽoan Baez i Donovana takođe su bili univerzalni, uz to mnogo seriozniji i dublji od plitkih i trivijalnih sadržaja kojima nam svakodnevno paraju uši nekakve Cece i Ace Lukasi.

Nužno je da naša kultura izađe iz pink baruštine i ulije se u moderne svetske tokove. Promene ili ništa. Mislite o tome i videćete kako je kampanja „Budućnost Srbije“ bez Vaše ostavke i sistemskih reformi, uključujući medijske slobode i slobodne izbore, bespredmetna i uzaludna. Promene na svim nivoima su nužne jer bez njih, kako peva i uporno ponavlja DŽoni Roten: No future!

Autor je sociolog kulture