Nema dijaloga sa teolozima

Međutim, imajući u vidu da je članak izašao sa podnaslovom „Jedan ateistički pogled na religioznost i sekularizam“, bilo je teško ne reagovati. Pakovićevi stavovi se teško mogu svrstati pod kategoriju „standardnog ateiste“.

„Ateistički stav je moralni sud“, kaže autor, iako ovo može da bude shvaćeno kao istinito jedino uz dobranu gomilu logičkih i filozofskih perturbacija. Ateistički stav je, prevashodno, stav realnosti. Ateizam je shvatanje da mističnih božanskih entiteta nema, te ovaj „stav“ u suštini predstavlja samo iskazivanje činjenice. Do morala dolazimo ovde jedino kada shvatimo da je moralno loše biti religiozan, te ne biti religiozan (dakle, biti ateista) ispada pozitivno. Kao što rekoh, potrebno je ovde filozofsko „mućkanje“ da bismo od jednog činjeničnog „stava“ došli do moralnosti.

Paković, međutim, u nastavku teksta piše jednu jezivu grešku, grešku od koje mi je već muka, jer na istu nailazim praktično jednom nedeljno. To je netačno ubeđenje da je Hitler bio „fanatični ateista“. Autor je ovde naseo na religijsku propagandu koja je stara više od pola stoleća. Hitler je, da podsetimo, pisao u svom „Mein Kampf“ kako „čišćenjem Jevreja radi posao svog Boga“, a i mnoge druge, gnusnije stvari. Da li ovo treba da zvuči „ateistički“ možda? U kom univerzumu? Hitler ne samo da nije bio ateista, već je bio fanatično religiozan. „Gott mit uns“ – Bog sa nama – pisalo je na pojasevima mnogih nacističkih trupa.

Ateistički? Besmislica. Fascinantno je što je ova glupost uspela da prevari i jednog čoveka koji je – makar nominalno – ateista, ili se makar tako predstavlja. A pozivanje na Slavoja Žižeka je retko kome pomoglo da bude shvaćen ozbiljno. „Ateizam je hrišćanski ateizam“? Hmm. A biti ćelav je boja kose, biti zdrav je prevashodno vrsta bolesti, a kako to reče Bil Mar pre koji dan, apstinencija je poza u seksu.

Pakovićevo shvatanje odnosa sekularnosti i ateizma je, na drugoj strani, sasvim u redu. Ipak, pred kraj teksta on se poziva na Racingera (!), smatrajući kako je zarad demokratije i sekularizma „presudno postojanje dijaloga, kao razmene, između ateizma i teizma“. Šta reći, sem da nije tako. Kako se Dokins svojevremeno izrazio, teologija je prazna. Nema ni značenja, ni smisla, ni inteligencije, nema ničega sem sušte, čiste, nepatvorene gluposti i mlaćenja prazne pseudofilozofske slame. Ista je zakopala Evropu na ceo milenijum, te voditi „dijalog“ sa teistom radi postizanja sekularne države… kako prokomentarisati uopšte? Da li bi trebalo možda sa nacistima da vodimo dijalog o postojanju demokratije i toleranciji? Možda je trebalo Jevrejima tridesetih i četrdesetih dati savet da sa Hitlerom malkice krenu „u dijalog“? Sa teolozima, teistima i njima sličnim nema se šta diskutovati. Nisu potrebni niti jednom jedinom društvu, a čine samo štetu, kako nam pokazuje par hiljada godina istorije.

„Za ateizam je vrlo važno da uvaži činjenicu da religijske koncepcije nisu uvek nešto izlišno i prevaziđeno, nego da u njima ima i sadržaja o iskustvima čoveka, a koji se ne mogu naći nigde drugde“, kaže Paković. Međutim, situacija je upravo obrnuta: „Za ateizam je vrlo važno da uvaži činjenicu da su religijske koncepcije uvek nešto izlišno i prevaziđeno, te da u njima nema sadržaja o iskustvima čoveka“. Da postavimo stvari na noge, ipak.

U jednoj od finalnih rečenica Paković pokazuje kako ni ne zna šta je ateizam, a čini se, ni religija: „S ateističkog stanovišta, uzimamo u obzir to da je religiozni koncept svojevrsna eksteriorizacija duhovnog/duševnog iskustva ličnosti, zapitane nad smislom“. S ateističkog stanovišta? Teško. Najnovija istraživanja – a kako sam pisao već X puta – govore kako je religiozni koncept greška u evolucionom razvoju kognitivnih shema ljudskog mozga, a nikakva „eksteriorizacija duhovnog iskustva“. Možda bi Paković trebalo da pročita Tjubija, Kosmajdesovu, Kirkpetrika, Dokinsa, Deneta, Pinkera, Olkoka i mnoge, mnoge druge naučnike koji su objavili nebrojene studije o religioznosti. Ja sam tom problemu posvetio i celu jednu knjigu. Da se religiozni um ume „zapitati nad smislom“ („smisao“ i magična bića na nebu?), svet bi bio mnogo lepše mesto.

I pored svega, autor se makar nalazi na ispravnoj strani, zalažući se za sekularnu državu. Do valjanog zaključka je došao, kako se čini, čistom srećom, jer tekst, kao i tok misli koje isti nudi, pati od velikog broja faktičkih neispravnosti, filozofskih permutacija i čistog nepoznavanja činjenica.

Nažalost, za nivo ove države, klerikalne, nebeske, teološke, Pakovićev članak čak ispada jedan od boljih. Ježim se.

Autor predaje istoriju ateizma i intelektualnu istoriju Evrope na Filozofskom fakultetu Palackijevog univerziteta u Češkoj Republici