Nema kajanja iz dubine duše

Prvi, u žalosnoj poplavi svekolike mediokritetske, a u odnosu prema vrhovnoj vlasti pretežno degutantno hvalospevne domaće medijske produkcije, osećao sam pravo zadovoljstvo čitajući rečeni tekst. Istina, nije Snežana Č. otkrila Ameriku (da se i ja poslužim tom otrcanom frazom), jer su odavno poznate i strategija i taktika Tadićeve (naročito spoljne) politike. Pa će tako on, primera zarad, javno „priznati“ da su neki pripadnici srpskog nacionalnog korpusa činili zločine prema „drugim narodima“ u ratovima na tlu bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, ali odmah potom srbijanski predsednik poziva „sve ostale“ šefove država u regionu da i oni isto tako javno „priznaju“ da su njihovi sunarodnici činili zločine prema srpskom narodu; on se u ime tog istog naroda izvinjava u Srebrenici i na Ovčari, ali istoga trenutka od ostalih državnih regionalnih čelnika ište ispriku za Oluju i Bratunac; on u istu ravan krivične (i svake druge) odgovornosti stavlja Karadžića i Mladića s ove, i Jurišića i Divjaka s one strane; on se javno „zalaže“ za celovitu i stabilnu Bosnu i Hercegovinu, a okrene li se na desnu stranu, on prećutno podržava bezobrazluk Milorada Dodika koji tako temeljno godinama razgrađuje Bosnu. I tako redom.

Pa, gde tu da nađeš iskrenost, gde da nađeš kajanje iz dubine duše! Koliko god se privrženici Tadićeve politike zgražavali nad bilo kakvim poređenjem te politike s Miloševićevom, sličnost se u suštini ne može poreći: obe su „spakovane“ u kofere s duplim dnom, s tom razlikom što ovu ne prate ratni bubnjevi i što je njeno pakovanje sofisticiranije, a kofer dekorisan zvezdicama EU.

Drugo, Snežanin tekst me podsetio na vreme kada je Danas (ne samo u beogradskim i srbijanskim granicama) nosio barjak istinitog, poštenog i kritički beskompromisnog novinarstva. Ne samo da je Snežana Č. pogodila izravno u metu, nego je to što je imala da kaže sročila jednostavnom, a opet lepom i lepršavom rečenicom, što je tekst učinilo čitaocu prijemčivijim i lakim za čitanje.

I najzad, jasno mi je da se Danas grčevito bori za puko preživljavanje i da je ta borba vraški teška i komplikovana u aktuelnoj konstelaciji političkih snaga i odnosa na srbijanskoj javnoj pozornici. Ali, kao dugogodišnjem Danasovom saradniku neka mi bude dopušteno da makar izrazim (baš kao i Mujo u onom vicu) tri želje: radovao bih se kad bi u ovom glasilu bilo više tekstova poput ovoga o kome je ovde bila reč; radovao bih se kad Danasovi brojni (i prekobrojni) kolumnisti, pa i uvodničari, ne bi previše mudrovali i kad se po svaku cenu ne bi preporučivali prepametnim, a u suštini komplikovanim i ispraznim tekstovima; i naročito bih se radovao kad Danasova rubrika Dijalog ne bi više bila poligon na kojem bi se razigravale i one protuve kojima tamo ni po Božijim ni po zemaljskim normama tamo nije mesto. Neće biti da je baš svako i svakakvo mišljenje „drugačije mišljenje“ i da se ono može pokriti spasonosnom uredničkom formulom – „lični stav“!