Nema moja bolnica vremena da čeka

Manji broj piše direktno o životu – a ima li važnije teme u životu od zdravlja i opstanka? Da probam kao lekar sa gotovo tridesetogodišnjim iskustvom da kažem koju o tome.

Pre svega ima nas sve manje i manje…

Prema optimističkim prognozama Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu za pedeset godina biće nas 2,5 miliona manje – što znači da Srbije neće biti već sredinom ovog veka! Naravno, ovde nije uračunat egzodus mladih ljudi u inostranstvo (zbog čega se Broj jedan hvali najmanjom stopom nezaposlenosti u istoriji Srbije). Ukoliko nastavi sa ovakvim udarničkim radom, ne da neće biti nezaposlenih, nego neće biti ni istorije, ni Srbije…

Prema podacima OEBS-a Srbiju godišnje napusti oko 50.000 ljudi – samo po ovom osnovu za pola veka bićemo manji za jedan Beograd. U redu, samodovoljnom Beogradu ostatak Srbije je poprilično nevažan. Uz nestajanje, neravnomerni regionalni razvoj je druga rak rana našeg društva – dekadentni Beograd brine o novogodišnjoj rasvetli u septembru i Đilasu koji se „slika sa narko-dilerom“, ali će ubrzo i nestajanje Beograda doći na red. Od toga nas neće spasiti Vesić, beogradski metro i jarboli, čak ni Beogradska hronika koju finansiraju Nišlije i ostala Srbija…

Od nestajanja nas neće spasiti čak ni srpska crkva – poslednji je tren da naš patrijarh prestane da brine o apanažama, mitovima i Kosovu, čak i o kontroli rađanja i počne da brine o Srbiji. Lako mu je, ima uzor – patrijarha Pavla. Budimo ljudi…

Starimo ne samo kao pojedinci (što mi lično teško pada), već kao nacija. U stvari sve ovo pišem zbog upozorenja na jednu jednostavnu činjenicu – u Nišu uskoro neće ko imati da leči decu!

Moguće da je ingeniozan Broj jedan smislio pakleni „održivi plan“: s obzirom da svi sa juga odoše u Nemačku, toliko da se egzodusa ne bi postideo ni Arsenije Treći Čarnojević, neće ni biti dece – pa nema potrebe ni za pedijatrima?

Mada ovaj stav deluje monstruozno, zaista nemam drugo objašnjenje za ovu evidentnu društvenu slabovidost.

Od deset dečjih neurologa u mojoj Klinici ostao je samo jedan i on se ozbiljno razboleo zbog ekstremnih napora. Dečja kardiološka služba koju su sa mukom opsluživali troje kardiologa spada na jednog (ako je uteha izuzetno smo pojačali dečju kardiološku službu Saudijske Arabije).

U roku od pet godina u penziju će otići novih šest lekara Dečje klinike, tako da će se ugasiti i brojne druge službe… Ne kažem da je mnogo bolje na severu, ali je jug svakoj vlasti, pa i ovoj najnarodnijoj i najnaprednijoj, bio „trinaesto prase“ (krmača, čitaj državni aparat, ima samo dvanaest sisa). Zaposli se tu i tamo neki lekar u Beogradu ili Vojvodini, ali na jugu niko.

Već četiri godine rukovodstvo Dečje klinike piše autističnom ministru zdravlja o ovom problemu. Molbe? Demarše? Vapaje? Kako god, odgovora nema osim besmislenog stava o primanju „talenata“, najboljih svršenih studenata medicinskih fakulteta.

Naravno, nemam ništa protiv talenata (posebno ako ih biraju bolnice, a ne SNS) – ali su nama neophodni gotovi specijalisti, oni koji će ovog trena preuzeti posao. Nema moja bolnica vremena da čeka narednih desetak godina i iškoluje za umetnost lečenja nekog talenta – neophodni su nam gotovi pedijatri odmah. Da se razumemo, nije bolja situacija ni sa medicinskim sestrama, a sa nemedicinskim kadrom i da ne govorim.

„Kako je moguće da nas je najjači od svih instinkta, instinkt opstanka, prestao motivisati“, pita se Erih From pre pedeset godina, a ja ovih dana. From kaže: „vođe preduzimaju mnogo toga da se čini kao da nešto efikasno rade na izbegavanju katastrofe: beskrajne konferencije, rezolucije, pregovori – sve to odaje utisak kao da je problem sagledan i da se nešto čini da se reši“. Dakle, da se ne naljute botovi – nisam ovo rekao ja, ovo je citat iz kapitalnog dela Froma „Imati ili biti“.

LJudi, moja je bolnica pred nestajanjem, ako je to ikoga briga. Sve besmislice koje slušam, smenski rad na primer, rak su rana tercijarne medicine i glogov kolac u telo srpske pedijatrije. I to „rešenje“ je samo privremeno – ubrzo će nestati lekara i za smenski rad (pošto će preostali pedijatri raditi kao u Zastavi u Kragujevcu, neka deca sa juga više ne računaju na supspecijalističke preglede)…

Nije na jugu moja bolnica izuzetak – nije bolja situacija ni na Radiologiji, Plastičnoj hirurgiji…

Da podsetim zaboravnu vlast da je pre pet godina pedijatriju proglasila deficitarnom granom medicine. Nisam to uradio ja, ni Đilas, ni Živković… to je uradio aktuelni ministar iz Zemuna i njegov idol „koji se rađa jednom u trideset godina“.

Ako obojica hitno ne omoguće prijem najmanje deset lekara iz korpusa onih koji sada završavaju volonterske specijalizacije i koji su svojim parama punili budžet Republike Srbije, za trideset godina, kada se bude rodio novi genije formata Broja jedan, ne da neće biti brige o novorođenim bebama, na čemu navodno insistira ministar iz Šilerove, nego neće ni moje klinike. A ni mnogih drugih.

Slaba će biti uteha Broju jedan kada opet „podvikne“ ministru zdravlja Nemačke. Svi naši lekari i sestre zahvaljujući njegovoj sistematskoj brizi i programu „Triple Win“ otići će u Nemačku. Pa oglas nemačkog GIZ-a o potrebi primanja medicinskog kadra i danas je na sajtu Nacionalnog biroa za zapošljavanje… Neće biti Marić Milomira da aplaudira, neće biti Krstić Nebojše da objašnjava, neće biti Mitrović Željka da luduje, niti Sarape i Vučićević DJ-a da se čude, ali neće biti ni beba ni pedijatra. Ni radiologa, ni hirurga ako je to pedijatrima uteha…

„Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o slasti i kratkotrajnim užicima vlasti i da ne govorimo. Štaviše, zdravlju treba sve podrediti“, govorio je Artur Šopenhauer.

Stoga, neka nas vlast ubedi da ne želi da žrtvuje zdravlje nacije.

Da li možemo verovati ovakvoj vlasti? Pre neki dan bili su izbori u Engleskoj. Samo dva minuta posle zatvaranja biračkih mesta (dobro ste pročitali, dva minuta) znali su se nezvanični rezultati. Posle 12 sati bili su poznati i zvanični. Brojano je 33 miliona glasova. Posle 14 sati Boris DŽonson je otišao kod kraljice po mandat…

Dva dana posle poslednjih aprilskih izbora u Srbiji, naša komisija je rekla da ne može da izađe sa zvaničnim rezultatima izbora jer je prebrojano samo 30% glasova. Bilo je tri miliona glasača… „Ovo su bili najpakleniji izbori“, rekao je predsednik Republičke izborne komisije prof. dr Dejan Đurđević… Srećom da nemamo kraljicu – načekala bi se ta rezultata naših izbora.

Stalno govorim da je mart mnogo ozbiljnije pitanje nego je dilema bojkota izbora…

Očekujem da progovore zaposleni i sindikati u zdravstvu. Od SANU moramo dići ruke. Srpsku akademiju, očigledno, ne interesuje budućnost Srbije.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu