Nema normalnog života bez pravih izbora: Dnevnik Nebojše Zelenovića

Subota, 11. maj

Čitam kako je Grenel pravio pogodbu sa Tačijem i Vučićem. I tako to traje trideset i pet godina. Rezultat je da smo izgubili zemlju za koju je poginula trećina stanovnika Srbije, da su proterani Srbi iz Hrvatske i da sada teče iseljavanje sa KiM.

Srbija mora da izađe sa svojom politikom, koja odgovara mestu i vremenu u kojem smo. Zapadni Balkan bez faktičkih granica i učešće u odbrani slobodnoga sveta, sa svim manama koje ta civilizacija ima.

Nedelja, 12. maj

Pripremam se za sastanak stranke Zajedno.

Ovih dana me pitaju novinari da li smo Biljana Stojković i ja ostali jedini članovi stranke koju vodimo. Kažu, raspustili ste odbore koji idu na izbore, pa da li je još neko ostao pored vas dvoje. E pa, evo, jeste.

Odluku da Zajedno neće učestvovati 2. juna na ovome što zovu izborima, doneli smo dvotrećinskom većinom. Trideset jedan odbor je bio za to. Petnaest odbora smo raspustili i imenovali poverenike.

Ja ne razumem nijedan argument za to da su izborni uslovi u Novom Sadu, Nišu, Valjevu i u bilo kojem drugom mestu, bolji nego u Beogradu. To prosto nije istina i siguran sam da to zna i oseća ogromna većina ljudi koji hoće da što pre vide leđa ovoj mafiji na vlasti.

Mi u Zajedno donosimo odluke po svojim uverenjima. Tu, prosto, ne može da bude kompromisa. Političke žrtve moraju da budu podnete. Zajedno je ustupilo poslanička mesta u državnom parlamentu, da bi mogla da bude napravljena lista „Srbija protiv nasilja“ za izbore 17. decembra prošle godine. Desila se brutalna krađa. Vučić je oteo više od pola miliona glasova na parlamentarnim izborima. Zajedno je bila protiv učešća u radu parlamenta, zato što su pokradeni građani izgubili suverenitet. Nisu nas poslušali i naravno da se koalicija raspala u paramparčad.

Sada je vreme za ulazak novih ljudi u politiku. To treba da se desi u svakom mestu u našoj zemlji. Vreme je za sposobne i odlučne. To je put koji krči Zajedno u ovom političkom bespuću Srbije.

Ponedeljak, 13. maj

Video sam se sa prof. Tanasijem Marinkovićem. Pripremamo se za sastanke sa ljudima iz ODIHR-a. Raskrinkavanje krađe na izborima 17. decembra prošle godine je veliko dostignuće. Taj kapital neće biti uništen učešćem dela opoziciji u ovoj lakrdijaškoj predstavi koja se daje do 2. juna. Samo je Vučić uzeo malo kiseonika. Verujem da možemo da organizujemo miran i delotvoran otpor, koji bi zaustavio javni život u zemlji. Potrebno je da u politiku uđu ljudi koji su autoritet stekli svojim delom u profesijama kojima se bave. To je taj politički preokret za promenu. Ozbiljni ljudi, za ozbiljna dela.

Tanasije je bio briljantan u Strazburu, u Evropskom parlamentu, kada smo ubedili poslanike da donesu već čuvenu rezoluciju o izbornoj krađi u Srbiji. Sve je to, preko izveštaja ODIRH-a, nekako prirodno dovelo do predloga Ustavnog zakona, urađenog od pravnog tima, sa Tanasijem na čelu. Vučić je bio na kolenima i ne vidim način da je mogao da izbegne ponavljanje parlamentarnih i održavanje svih lokalnih izbora do kraja godine. Ali, šta je tu je.

Svako će morati da objasni svoje odluke građanima i da za te odluke odgovara. Brzo će doći 2. jun i posle toga je dan kada ćemo ući u novu političku realnost. Spremamo se za to veoma ozbiljno.

Utorak, 14. maj

Ovo je dan kada su padale opozicione liste. Nema promućurnijeg čeljadeta koje nije znalo da Vučić ne može da odoli a da ne iskoristi priliku da ponizi (da upotrebim pristojnu reč) svakoga ko je pristao da učestvuje u cirkuskoj predstavi.

Gledam ljude sa kojima sam do juče bio u koaliciji „Srbija protiv nasilja“. Kome možete objasniti da ste napisali zakon koji ne umete da primenite, pa onda javno ispovedate da ste se sa Vučićem dogovorili da se tog zakona baš i ne mora držati „kao pijan plota“, što bi rekao drug Tito, a onda vas je Vučić prevario tako što je, kobajagi, dobio napad legalizma. Baš ovo deluje tužno.

Naravno, sve to oko izbornih lista će se nekakvim pravničkim karabudženjem srediti i burleska će biti nastavljena. Stvar je u tome da ko sa đavolom tikve sadi mora da dobije šta mu sleduje. Eto tako, Vučiću pade u krilo poklon da naslika živim bojama protivnike, koji su mu dali izlaz, za kratko, iz političkog beznađa u kojem je bio, kao nesposobne tutumrake.

Sreda, 15. maj

U Šapcu je danas Sofija Mandić. Učestvuje na jednoj konferenciji. Burno je vreme iza nas, a još burnije pred nama. Dugo smo razgovarali. Srbiju je okovala sveopšta laž. Ljudi su razočarani zbog sloma koalicije „Srbija protiv nasilja“. Pravni tim koalicije, čiji je veoma važan član bila Sofija, uradio je junački posao. Na kraju, napisali su Ustavni zakon. Sve članice „Srbije protiv nasilja“ i Nada, zajedno sa ProGlasom, potpisali su da to bude zahtev vlastima. Nema normalnog života bez pravih izbora. I napravljen je instrument da ta operacija bude izvedena. Ljudi žele normalan život i hoće da se bore. I onda neki rešiše da sa Vučićem prave dogovor oko izlaska na izbore.

Posle ovoga hipokrizija se toliko rasplamsala da je postalo politički nekorektno reći da to nisu izbori, već cirkus. Sofija, onako fajterski, ne zarezujući ovo ludilo, vreba po medijima, govoreći popu pop, a bobu – bob.

Deo opozicije je napisao zakon o biračkom spisku i zapleo se kao pile u kučine. Još su neki to proglasili velikom pobedom. I onda – tres! Ne valjaju izborne liste koje ste predali, zato što su kontra zakona koji ste napisali. Kako Vučić seiri! Ali ništa zato. Borba se nastavlja. Nisu su se promenili i iselili ljudi, niti su bolji izborni uslovi. Hrabri i sposobni ljudi pobediće u ovom boju. Ne može se jedan narod ugasiti, zato što se u ljudima ne nestaje žudnja za slobodom i želja za normalnim životom.

Eto o tome sam sa Sofijom dugo razgovarao.

Četvrtak, 16. maj

Danas sam pozvan da učestvujem na međunarodnoj Konferenciji u Skoplju da bih govorio o lokalnim politikama grada Šapca. Velika stvar je bila uključiti 100.000 građana u odlučivanje o tome kako se troši novac koji su platili za porez na imovinu. U 60 mesnih zajednica organizovani su referendumi svake godine. U zemlji koja je bolesna od despotizma to je pravi lek za osvajanje normalnog života.

Šabac je bio grad sa najmanje zaposlenih u sistemu lokalne samouprave po glavi stanovnika u Srbiji. E, tako smo došli do najvišeg procenta domaćinstava priključenih na kanalizaciju (64 odsto) i vodovod (80 odsto) u zemlji. Tako je Šabac izgradio deponiju i uređaj za prečišćavanje otpadnih voda. Iz svakog sela se iznosi smeće, a lokalni kanali za odvodnjavanje su uredno čišćeni. Napravili smo mrežu za lokalnu distribuciju gasa i izolovali gotovo 1.000 stanova.

Ne postoji Šabac na vodi, ali zato postoji 300 ha veliki kompleks zelene površine uz obalu Save – Sava park.

Šabac ima najveću industrijsku zonu na Balkanu, koja je u gradskoj svojini i gde je otvoreno 50 (pedeset) fabrika. Grad je trošio sedam odsto svog budžeta na kulturu. U Šapcu nije bilo liste čekanja u vrtićima. Svako selo je dobilo javnu rasvetu. Jedna led sijalica je plaćana prosečno 60 evra. Za to vreme u Kraljevu je npr. to koštalo 500, u Kruševcu 600, a u Leskovcu i Beogradu više od 1.000 evra. Kao u Šapcu može da bude u svakom gradu i opštini u Srbiji. Potrebno je da mafijašku vlast sprečimo da krade izbore. U Srbije je većina građana za normalan život i te ljude ćemo dovesti do pobede.

Autor je kopredsednik stranke Zajedno

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Pesnički kolektiv „Svi mi“ na turneji sa performansom „Poezija zna“

Opozicijo, dozovi se pameti

Ljudi u crnom, prljave značke i dvojaki tužioci

Nesreća nikada ne dolazi sama