Nema Pere, nema atmosfere

U izdajničko-oštrom bogouglu samoće u cik zore.

Idući prema sebi Danilo Kiš bi iznova napisao: “Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu!

Požderati toliko mesa, skrcati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo, kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, Smrti, kakva demonstracija sile.“

Na kraju svojih dana, zagledan u bolju prošlost, koja je već bila u njemu samom, Petar Luković je do poslednjeg časa bio i ostao bespoštedni lovac na gluposti, laži i banalnosti.

Posrnuo je posle četvorogodišnje borbe protiv inicijalnog karcinoma pluća, čak 33 iscrpljujuće hemioterapije i jalovog turskog eksperimenta sa biološkim tretmanom.

Ali, dok je trunke imao trajao je njegov nenadmašno britki um i vrhunsko lingvističko umeće.

Bio je popularan i poželjan sagovornik od Sežane do Đevđelije. Bez garda u susret talasu novokomponovanih lidera koji su vedrili i oblačili, a njega najviše smarali kao „naši podstanari svemira, s mozgom u ratnom plamenu“.

Jer, kao što bi neretko urnebesno i pomalo drsko, a farmakološki tačno rekao „ko računa da slavi na nebu, nema šta da traži na zemlji“.

Petar Luković nije silazio s novinarskog rolerkostera.

Ubeđen da ga je životna sudbina još iz rodnog Kraljeva samo jednom pomilovala, kad je pomislila da spava, nedremanih očiju je suprotno dojučerašnjim istomišljenicima u odori rokenrola, ostao dosledan individualnoj slobodi i na nišanu vlasnika vlasti, koji su vodili neskrivenu hajku, samo zato što je znao da postavi ili pita pitanja od kojih su neke njegove kolege zazirali ili još češće okretali glavu.

Imao je vitalističku energiju velemučenika i ekipu najvećih novinarskih talenata, od kojih većina danas prominira, baš zato što je već devedesetih usvojila promenu prioriteta i značaja konačnosti i beskonačnosti.

Međutim, na svaku moju repliku odmahivao bi glavom i dodao „naprotiv“, kad smo tokom jednog dugog toplog beogradskog leta, na Terazijama komentarisali tzv. Šajberove mere protiv funkcionera koji su kumovali usavršavanje tehnologije nameštanja rezultata.

Gotovo svi tekstovi Pere Lukovića su na neki način produhovljeni okamenjeni otisak savesti u krvavom blatu Srbije.

Ponekad drčno, u izrazu oholo, pod vatrometom prejakih izraza i možda daleko od pristojnosti, ali uvek samosvojno i jasnog stava, iz ličnog ugla vrednog citiranja, nije se odricao dubokog razumevanja i poštovanja svih žrtava, u znaku navodnog etosa i etnosa.

Uglavnom je prozivao „kratko tabloidno novinarstvo“.

Glupo kao bela kuga, ili „ubitačna navika, koja nam je preostala od Cincara i Grka, kojih negda dosta beše ovde, pa se kao potraguša provlači od nehajnih tuđinaca, a zaključno ponajviše našom greškom“.

Nakanjeno, posle nemog zagrljaja i podužeg ćutanja.

U najčešćoj saglasnosti sa Sandrom Dančetović, u beznađima se nadao i bezverju verovao da će biti uspešniji u životnoj borbi bez prestanka.

Najzad, kad je samouvereno pregrmeo najteže bitke, herojski je vratio samopouzdanje i suočen sa beskrajnim patološkim izazovima, slutio kako njegovo privatno digitalno ogledalce potresno javlja nebeskim jatacima, da još ima večnog života na zemlji.

– Tu smo, negde, nadam se da ćemo se čuti – bilo je poslednje što je izgovorio na neskrivenu žalost istomišljenika u Ljubljani, Rijeci, Sarajevu, Tuzli, Podgorici, Prizrenu, Novom Pazaru i širom dijaspore, koja mu se klanjala kao božanstvu.

Bili su mu sve, oni koji mu nisu ništa. Gama nož i konzilijum, doktori Davorin i Marija…

Na njegovoj nadmorskoj visini. Visprenog uma i višedecenijskog iskustva u preživljavanju najnižih udaraca i ucenjivačkih izuma političke prakse ovog podneblja. Tamo i ovde, gde se prelazi na ti, grli i voli čovek.

Bez paravana i iluzija, daleko od formalina i anatomskih eksponata, smeštenih u tegle, što imitiraju šejtansku zimnicu.

Uprkos vremenu (od)uvek razvijenih barjaka i zavijene pameti. Otišla je ljudina velike radoznalosti i obaveštenosti.

I naravno, svojevoljno, govoreći u asocijacijama.

Petar Luković je verovao učiteljici života, iz čijih lekcija generacije njegovih srećnijih savremenika redovno padaju.

Sa nevidljive strane.

I to ne godine, nego vekove.

Zato, možda ga, više – nema.

Autor je univerzitetski predavač

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.