Nema Pere, nema atmosfere

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Britko pero, ostar um, castan covek, basibozucima uprkos.

2. Poslednji pozdrav velikom Petru.

3. Ali E-novine su bile nešto najodvratnije, šta mu je to trebalo.

4. Ovakav poslednji pozdrav bi svako, ili gotovi svako ili jos preciznije svako normalan,
   odnosno svako normalan, ko se
   devedesetih borio, zalagao za mir, protiv rata i ubijanja, a dvehiljaditih protiv poplave raznih „demokratskih“
   šerifa, muljatora, da ne beše i Lukovićevog perioda recimo od 2006. kada je Pera za
   Žabčeve pate, po Bebinim
   receptima i uputstvima, agitovao
   za presvučene četnike, neosuđene ratne zločince, Miloševićeve restlove, proročice i profesionalne nacionalne narikače.
   Prvo prikriveno, a potom javno a kasnije i besramno se Pera svrstao uz Tomislava Nikolica i Aleksandra Vučića.

   Ako se nekome čini da su ovo teške reči, neka pogleda i „Tešku rečena TVPinku u kojoj je Pera u drustvu Dragana J Vucicevica uradio sve da uništi Lukovica koga smo se sećali.

   Neka mu je laka crna zemlja, bio je veliki novinar, čije sam tekstove dve, tri decenije čitao sa velikim zadovoljstvom, ali istina mora da se zna.

5. Tih dana, dok se borio sa kancerom, pisao je o tom putu ka zeljenom ozdravljenju, o terapijama, o sumanutoj jurnjavi po zdravstvenim ustanovama, uputima, skenerima, terapijama, gama nozu. Ucila sam od njega kako da pomognem svom bratu sa istom dijagnozom, kako izgledaju sve te procedure i koliko je energije bilo potrebno da bolestan covek ulozi da se bori sa kancerom. Bila je to velika borba Pere Lukovica i moga brata, koju su u razmaku od tri meseca, obojica izgubili. Neka im je laka zemlja, Petru i Zoranu! Divila sam se njihovoj hrabrosti i volji.