Nema povratka u školu u čijem zidu je zaglavljen metak: Autorski tekst majke učenice OŠ „Vladislav Ribnikar“

Slika 2: Pozivam stariju, odraslu ćerku da trči u školu. Javlja mi da je opsadno stanje i da ima stradalih. Neverica, neizvesnost, užas, čekanje. Nakon sat vremena polako izvode decu.

Slika 3: Moje ćerke odlaze u crkvu da zapale sveće. Sve deluje irealno iako je stvarno. Razgovaraju, idu nekuda van kuće, nemaju mira. U međuvremenu stižem i ja. Sve tri u zagrljaju i muci stojimo na mestu masakra.

Gromoglasna ćutnja mnogobrojnih ljudi prolama Vasionu. Mlađa pita: „Mama, da li si zvala bolnicu, možda je A. preživela, možda je greška?“ „Nije, i ona je otišla među anđele!“

Slika 4: Pitanje sustiže pitanje: „Zašto je K. pucao? Gde je to naučio? Da li će da ga puste? Znaš li ko je sve na spisku?“ „Ovakvo bezumlje se nikada do sada nije dogodilo, polako, smiri se!“ „Ali, nama se dogodilo! Zašto?“

Kažem da sva pitanja nemaju odgovore, ali ih tražimo. Molimo se za upokojene i spas svih nas!“ „Mama, vidi ovaj snimak! Kako divno pleše! Vidi šta sve može!“ „Eto, vidiš, sve dok ih se budemo sećali i o njima govorili, živeće“ – trudim se da nešto prozborim.

Slika 5: Odlazimo iz Beograda na dve nedelje, u rodni grad mog deteta. Mirisi detinjstva, topli zagrljaji drugarica… Sada deca iz vizure svoje drugarice saznaju o tragediji. Čvrsto se grle.

Svoju odluku o izmeštanju delim sa psihologom u koga imam poverenje i monahinjama iz Žiče. Imamo duhovnu potporu! Decu ne treba vraćati na mesto zločina.

Slika 6: Perspektiva: Zajedništvo grupe roditelja u kome uzrastamo, saosećanje i podrška onima kojima je najteže. Treći maj je kraj škole „Ribnikar“.

Slika 7: Obrnuta perspektiva: Odluke vlasti: vratimo decu u školu, stvorimo privid normalnosti, država je na visini zadatka…

Slika 8: Nema odustajanja! Nema povratka u školu u čijem zidu je zaglavljen metak! Pucanj u stradalu decu je pucanj u sve nas.

Autorka je majka učenice V4