Posle letnje pauze ispred Skupštine Srbije ponovo su osvanule one froncle od krpa sa imenima lica koja su ubijena ili nestala za vreme ratovanja sa UČK na Kosovu kao i u toku NATO bombardovanja, koje organizatori iz Udruženja porodica nestalih besramno zovu zidom plača.
Da ironija bude potpuna, organizatori su za „letnju pauzu“ optužili studentske demonstracije u aprilu mesecu koje su navodno oštetile ovo, najblaže rečeno za žrtve uvredljivo obeležje zato što svaki malo jači vetar obori i pocepa taj „zid od hartije“ pa se slike i imena žrtava sramno vuku po trotoaru. Za njih je to verovatno viša sila.
Bilo kako bilo u novoj verziji „zida plača“ i srpska Skupština dobila je svoj prostor za spoljnopolitičke zidne novine. Parlament koji nikada na dnevnom redu nije imao raspravu o Kosovu i Republici Srpskoj, sada nam preko ovog novog medija poručuje: „Ako Kosovo nije Srbija, ni Republika Srpska nije Bosna.“
Taj novi medij bi premijerki Brnabić mogao da posluži kao još jedan dokaz o potpunim medijskim slobodama u Srbiji. A ja premijerki mogu argumentovano dokazati da ne samo mediji nego nijedna oblast društvenog života u Srbiji od nauke i obrazovanja do kulture i sporta nije slobodna.
Jer srpska država je zarobljena država a srpsko društvo pocepano na froncle, kao one krpe ispred Skupštine. Državu su zarobili a društvo okupirali i pocepali politički kvazinacionalisti, ekstremisti i nasilnici a zapravo pravi državni razbojnici koji sebe lažno nazivaju političarima. Državni razbojnici su preko svog političkog krila tzv. Srpske napredne stranke, gazeći Ustav, pravnim i fizičkim nasiljem okupirali i privatizovali sve državne i javne institucije, sva javna preduzeća, sve službe državne i javne bezbednosti, sve medije, od onih sa nacionalnim prefiksom do lokalnih, sve kulturne ustanove i sve sportske organizacije. Konačno, možda i najvažnije, zarobili su i privatizovali sve tokove državnog novca. Država Srbija je tako ostala bez svih atributa koje je čine državom i postala puki izvršilac volje jednog jedinog čoveka – vođe državnih razbojnika. Nije taj čovek izmislio tabloidne medije, ali od njegovog dolaska na vlast Srbija se davi u tabloidnom glibu prostakluka, primitivizma, neznanja i nasilja. Tabloidi u vođino ime hapse, tuže i presuđuju. Novinarstvom se bavim već više od pola veka, obišao sam celu planetu. Nikada i nigde nisam video da se neki političar od jutra do ponoći uživo obraća naciji preko svih elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom. Hvali sebe i svoje i komentariše bukvalno sve: od ubistva opskurne kafanske pevačice, preko napisa na društvenim mrežama, do Crvene zvezde i stanja na Kosovu. I to kojim jezikom? Evo pogledajte: „Oni koji me napadaju i ne vole, obični su neradnici, ološ i bitange prve vrste.“ Da li je to vokabular ozbiljnog političara i predsednika države? To je jezik huligana iz one rupe na Severu Zvezdinog stadiona, gde se početkom devedesetih godina i formirao njegov karakter u međunacionalnim tučama navijača Zvezde i Dinama a pod komandom najvećeg kriminalca Evrope toga doba – Arkana. Takođe i jezik njegovog učitelja, najveće srpsko-hrvatske kvazinacionalističke hulje, knjiški obrazovanog moljca i pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Jezik uličara, njegovih najbližih saradnika, rođaka i prijatelja koji se u skladu sa svojim lažnim diplomama i falsifikovanim doktoratima, lažno predstavljaju kao političari.
Neviđenu popularnost stekao je kada je po dolasku na vlast nezakonito uhapsio i optužio Miroslava Miškovića za zloupotrebu položaja u svojoj vlastitoj firmi. Najavio je to kao početak borbe protiv korupcije ali od tada tu reč više nikada nije spomenuo. A i kako bi kad je stvorio najkoruptivniji sistem koji se može zamisliti. To je najočiglednije na primeru medija. Privatna Televizija Pink, čiji vlasnik Željko Mitrović i njegovi saradnici do umobolnosti veličaju vođin lik i delo, dobija od države milione evra za sumanute rijaliti programe tipa Farme, Zadruge i slično. A s druge strane baš je ovih dana jedna druga apologetska televizija koja se na čistom srpskom jeziku zbog proklamovane borbe za ćirilično pismo zove Happy TV, na konkursu Ministarstva kulture i informisanja dobila dva miliona dinara, kako bi se „oduzelo vreme“ za emitovanje rijaliti programa.
Ili primer koji o slobodi medija govori više nego svi komentari na tu temu zajedno. Ovih dana je u Beogradu umro Boro Krivokapić, jedan od najboljih novinara kuće Politika svih vremena. Taj list nije objavio ni vest o smrti svog velikana.
Sa izuzetkom nedeljnika Nedeljnik, NIN i Vreme, dnevnog lista Danas i kablovske Televizije N1, svi ostali mediji su u službi vođe tako da je Srbija pretvorena u jedan veliki teatar apsurda. Srpsko društvo međutim ne čeka Godoa, već zakon „Jus primae noctis“. Samo to kraljevsko pravo prve bračne noći vođa nije još probao.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
