„Nema više mesta gde možemo da se osećamo bezbedno“: Dnevnik Ivanke Popović

Petak, 24. maj

Juče je u Rektoratu Univerziteta u Beogradu počeo dvodnevni skup predstavnika evropske univerzitetske alijanse „Circle U.“

Na skupu se razgovaralo o sadržaju budućeg plana rodne ravnopravnosti našeg saveza univerziteta koji, uz Univerzitet u Beogradu, čine Humboltov univerzitet u Berlinu, Univerzitet u Oslu, Univerzitet u Arhusu, Univerzitet u Beču, Univerzitet u Pizi, Katolički univerzitet u Luvenu, Univerzitet u Parizu (Paris Cité) i Kings Koledž u Londonu. Atmosfera je konstruktivna i dobro napredujemo sa poslom.

Učesnici našeg skupa su pod utiskom gužve u Beogradu i problema sa nalaženjem smeštaja koji je nastao zbog održavanja koncerata grupe Ramštajn.

Odmah se otvara diskusija, ne samo o njihovoj popularnost i efektnoj pirotehnici, već i o njihovim ispadima vezanim za korišćenje fašističkih simbola, militarističkog stila i prikaza seksualnog nasilja na naslovnim stranama albuma, u video klipovima i na javnim nastupima.

Kontroverzni su i ostaje nam nejasno da li žele promotivno da šokiraju javnost svim tim ekcesima i pirotehnikom ili su zaista skloni nasilju.

Ne prenosim kolegama izjavu gradonačelnika da su ovi koncerti deo manifestacije „Beogradski dani porodice“.

A baš me interesuje da nam gradonačelnik objasni koje to porodične vrednosti zastupaju članovi grupe Ramštajn.

Subota, 25. maj

Još sam pod utiskom izglasavanja Rezolucije o Srebrenici i zloupotrebe tog događaja za predizborni marketing.

Bilo mi je mučno da gledam kako se u Ujedinjenim nacijama odigrava utakmica sa svim izlivima najnižih navijačkih strasti i skrnavljenja zastave, uz sve prisustvo vernih navijača iz vlade prikladno obmotanih zastavama.

Uspomene iz tragičnih devedesetih naviru i vera da se nesreća tog doba više nikada neće ponoviti polako čili.

Da li je odlazak Predsednika kod Patrijarha pred odlazak za Njujork još jedan pokazatelj da klizimo iz sekularne u klerikalnu državu? Šta li će se dešavati na već dugo najavljivanom svesrpskom saboru?

Nedelja, 26. maj

Dan provodim u Viminacijumu sa bližnjima. Gužva je, sezona je đačkih ekskurzija.

Vodič pokazuje đacima mapu Srbije sa označenim naseljima koja su postojala u rimsko vreme.

Opisuje nastanak, razvoj i organizaciju naselja na istočnom obodu carstva, ali sa svim pravima i blagodetima koja su imali i građani Rima.

Ipak, posle razaranja Huna, Gota, Avara i Slovena, iz nepoznatih razloga, naselje nije obnovljeno.

Priča je poučna. Čudni su tokovi istorije. Da li smo mi ovde osuđeni da svoju stalno ponavljamo?

Ponedeljak, 27. maj

Vesti sa Zapadne obale su sve strašnije, naročito iz grada Rafa.

Slike su užasne, a političke igre na međunarodnoj sceni koje treba da dovedu do primirja uglavnom oportune i neiskrene.

Kao i svugde, ali u zaista ekstremnom obliku, stanovnici Palestine i Izraela postali su zatočenici svojih političara i politike krvi i tla.

Mladi ljudi širom sveta, uglavnom na univerzitetima, opravdano protestuju protiv prekomernog nasilja i uništenja.

Nailaze na nerazumevanje upravnih struktura koje ih onemogućavaju da slobodno iskažu svoje mišljenje na uglavnom miroljubivim protestnim okupljanjima.

Uprave, državni funkcioneri i, prečesto, javnost uprošćeno interpretiraju studentske akcije podrške jednima kao iskaze mržnje prema drugima.

Time se narušava jedna od osnovnih uloga univerziteta, uloge mesta gde se otvoreno, tolerantno, argumentovano i kritički može razgovarati o svim temama, ma koliko teškim.

Uprave univerziteta podležu pritiscima vlada svojih zemalja koje prelako posežu za represivnim merama.

Nema mogućnosti za pravi dijalog koji bi išao u pravcu suštinskog boljeg razumevanja obe strane.

Neke od najjačih slika koje nam dolaze o studentskim protestima su sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku.

Ima simbolike u tome jer su na tom univerzitetu pre više od pedeset godina bile velike demonstracije protiv rata u Vijetnamu.

Setimo se kultnog filma „O jagodama i krvi“ koji se bavio tom temom. Skoro kao da se ništa nije promenilo. I tada i sada se zdušno mlate studenti koji mirno protestuju.

Utorak, 28. maj

Još jedna besmislena nasilna smrt. Prema novinskim napisima čovek je na smrt pretučen u parku ispred zgrade. Za taj zločin su uhapšena dva maloletna lica.

Nadalje, da li smo već svedoci slobodonog delovanja predatora među nama?

Pre neki dan je stariji čovek sa prozora vazdušnom puškom gađao i ranio dete.

Umesto da se osudi i ukloni, Pahomije se nagrađuje i bira u mitropolita.

Spirala nasilja se ubrzava i nema više prostora gde možemo da se osećamo bezbedno. Dokle?

Sreda, 29. maj

Danas je CRTA održala konferenciju za štampu na kojoj je iznela svoje poslednje nalaze o izbornim uslovima.

Ništa se od uslova suštinski nije promenilo od decembarskih izbora, iako su ostvarena dva politička dogovora.

CRTA dalje izveštava da je zapravo došlo do produbljivanja problema na terenu, da se nastavljaju zastrašivanja i pritisci, a otvorenosti medija, naročito sa nacionalnom frekvencijom, za sve političke opcije nema.

I ovaj segment društvenog života, uostalom kao i sve ostali, odlikuje nekažnjivost – izostanak posledice za nedozvoljene aktivnosti. Osim što klizimo u autokratiju, imamo i bezvlašće odnosno selektivno sprovođenje zakona.

I opet nasilje, novinara nezavisnog nedeljnika napao je urednik tabloida i još jedno dete je upucano vazdušnom puškom. Ima li kraja tome?

Četvrtak, 30. maj

Danas je ne samo poslednji dan ovog dnevnika već i dan kada poslednji put držim čas studentima na dodiplomskoj nastavi.

Ne čini mi se tako davno da sam i sama bila studentkinja, a ni tako davno kad sam prvi put ušla u učionicu kao asistentkinja i držala čas kolegama koji su bili tek malo mlađi od mene. I evo me u poslednjoj nedelji nastave u semestru.

Akademska karijera podrazumeva razne aktivnosti i rado sam prihvatala sve izazove. Ipak, meni je uvek najdraži deo posla bio rad sa studentima. Smatrala sam posebnom privilegijom da mogu aktivno da doprinesem profesionalnom sazrevanju mladih ljudi.

Nijedna zemlja nema budućnost bez stabilnog i podsticajnog sistema obrazovanja. Mi smo naš zapustili i čeka nas veliki posao da ga unapredimo.

Taj posao bi morao da bude nadstranački prioritet i cilj od nacionalnog značaja. Nemamo pravo da oduzmemo budućnost generacijama koje dolaze, one zaista nisu nizašta krive.

Autorka je profesorka univerziteta, potpredsednica Evropske univerzitetske asocijajcije, nekadašnja rektorka BU

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.