Nema više prostora za balansiranu politiku

Uz ogromnu većinu od 586 glasova „za“, stotinu protiv i sedmoro uzdržanih poslanika, Bundestag je pozvao nemačku vladu da pomogne snabdevanje Ukrajine teškim naoružanjem i koordiniše korake u tom pravcu sa drugim zemljama članicama. Pored toga, u dokumentu je bilo i reči o Zapadnom Balkanu, i to u povoljnom i u nepovoljnom kontekstu, o čemu će biti reči u ovom članku.

Najpre ono nepovoljno: Nemačka vlada se ohrabruje da se na evropskom nivou angažuje da kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji koji zaobilaze politiku sankcija prema Rusiji bude preispitana pretpristupna pomoć, kao i da kompanije koje preduzimaju mere kojima izbegavaju sankcije budu proporcionalno kažnjene. Imajući u vidu da je podrška rezoluciji došla od strane poslanika iz vladajućih stranaka u Nemačkoj (uključujući socijaldemokrate, zelene, slobodne demokrate), nema sumnje da će ona predstavljati dokument koji je upotrebljiv i u političkoj praksi.

Takođe nema sumnje ni da se ova stavka odnosi prvenstveno na Srbiju – zemlju koja je jedna od formalnih predvodnica u pristupnom procesu Evropskoj uniji, pored Crne Gore. Ipak, za razliku od Podgorice, Beograd od početka svojih pristupnih pregovora, koji su počeli 2014. godine, uporedo sa eskalacijom ukrajinske krize, zbog svojih specifičnih nacionalnih interesa sprovodi politiku nezameranja Rusiji. Takav multivektorski pravac iznenađujuće je dugo omogućavao očuvanje privilegovanih veza i s jednom i s drugom stranom.

Međutim, okolnosti su se dramatično pogoršale u poslednjih nekoliko meseci, kada je regionalni spor u Donbasu prerastao u deo šire slagalice sveobuhvatnog napada Rusije na različite delove Ukrajine. Manevarski prostor za balansiranu politiku je nestao. U nedostatku vojnog odgovora, Evropska unija pribegla je opsežnom ekonomskom sankcionisanju Rusije bez presedana i zatražila od kandidata za članstvo i drugih zemalja da je podrže u tom pravcu, argumentujući svoje mere potrebom da se što više ograniči sposobnost Moskve da ratuje.

Zapadnobalkanski kandidati za članstvo pristali su – odnosno nastavili su – da se usklađuju sa evropskim režimom sankcija spram Rusije, dok je Srbija to za sada učinila u veoma ograničenom obimu, primarno u pogledu mera simboličke prirode, koje ne podrazumevaju ekonomsko-finansijsko sankcionisanje. Međutim, spremnost Srbije da u deklarativnom smislu podrži ukrajinsko pravo na suverenitet i teritorijalni integritet, uz podršku inicijativama Evropske unije na drugim međunarodnim formama, signalizirala je da pozicija Beograda polako postaje podložna promenama, premda i dalje nije prevagnula u nekom definitivnom pravcu. Koliko vremena za to još preostaje, teško je reći, ali u narednim mesecima Beograd očekuje nekoliko bitnih političkih događaja, među kojima treba istaći formiranje nove vlade i samit Evropska unija – Zapadni Balkan u Parizu.

Ne samo da se očekuju dalje birokratske odluke o otvaranju novih klastera u pristupnim pregovorima, već možda i nove strateške ideje u svetlu skorašnjih zahteva postsovjetskih zemalja za članstvo. Od zemlje koja važi za predvodnicu u pristupnom procesu se ne očekuje manje u odnosu na druge kandidate; naprotiv – utoliko i veće težište na odluci Beograda u odnosu na neke druge zemlje, ali i potencijalno veći gubici u slučaju neadekvatnog opredeljenja. Ne treba zaboraviti ni da do kraja juna 2022. Savetu Evropske unije predsedava Francuska (najuticajnija članica pored Nemačke), koja već godinama demonstrira pojačano interesovanje za Zapadni Balkan.

Povoljna stavka iz rezolucije se odnosi na isticanje značaja Zapadnog Balkana. Međutim, to i nije posebno čudno s obzirom da je region po prvi put pre nekoliko meseci uključen u koalicioni sporazum jedne nemačke vlade kao područje od posebnog značaja. Bundestag ohrabruje nemačku vladu da pruži pozitivan signal Ukrajini, Gruziji i Moldaviji (koje su pre nekoliko meseci podnele zahteve za članstvo u Evropskoj uniji, prim. aut.), s tim da se to treba učiniti bez umanjivanja pristupne perspektive zapadnobalkanskih kandidata, uz istovremeno poboljšanje apsorpcionih kapaciteta Unije kroz efikasnije mehanizme donošenja odluka i poštovanje Kopenhaških kriterijuma.

To bi moglo da znači veću stratešku odlučnost Evropske unije da unapredi svoju davno marginalizovanu agendu proširenja. U toj agendi, barem prema aktuelnom stanju stvari, Srbija je jedna od dve zemlje koja je najbliža pristupanju Uniji, ma koliko to delovalo neopipljivo, neinteresantno, pa i nepopularno. Ali, da li je faktor dubokih evropsko-srpskih odnosa beznačajan koliko mu se nepravedno „inputuje“? Iz perspektive nemačke rezolucije, odgovor bi mogao da usledi i skorije nego što očekujemo.

Između Scile i Haribde negativnih uslovljavanja deluje da je sve bliži trenutak vaganja strateških opcija Srbije, tim pre što oba međunarodna partnera pokazuju sve manje razumevanja za balansiranje koje ne samo da počinje da rađa nepoverenje, već i odlaže odgovor na pitanje gde Srbija sebe vidi, u kom roku, i na koji način namerava da do toga dođe.

Sve se više čini da strateška pitanja u ovoj našoj odisejskoj dilemi dolaze na naplatu u strateški definišućem periodu ovog dela 21. veka, te utoliko treba biti pažljiviji u daljim koracima.

Autor je gostujući predavač na Fakultetu političkih nauka