Nema zemlje dembelije

 Nema duše, najprostije rečeno. Mi građani manje bogatih i uređenih država, najčešće nemamo dovoljno para, ali smo zato duševni, pametni, lepi… Države nam ne funkcionišu, ali krivica sigurno nije na nama.

Svi koji su imali prilike da češće putuju po razvijenim zemljama lako su mogli da vide da i takve države imaju ne samo dušu već i svoje probleme, te da, kako kaže dečija pesma, zaista nema zemlje dembelije. Kao što nema čoveka čiji je život polje posuto ružama, nema ni države bez problema, samo što se nama u Srbijici često čini da smo mi jedini koje strefi nevreme, ostaju bez para i posla, čekaju pregled lekara ili autobus duže od potrebnog. Ima takvih pojava i u bogatijim zemljama, ali uređenije države se ozbiljnije bave svojim problemima i zato ih uspešnije rešavaju. Da „svako ima neki skelet u ormanu“, što kažu Britanci, pokazuje i Australija. Ta, zaključujem po putopisima i pričama ljudi koje su je obišli, divna zemlja, svetlosnu godinu je daleko od nas i strašno bogata. Ali, njihov premijer Kevin Rad malo-malo pa se nekome izvinjava i to zbog veoma ozbiljnih oblika kršenja ljudskih prava za koje nije odgovorna njegova vlada već neke prošle vlasti.

Rad se nedavno izvinio nekadašnjoj deci, prisilnim imigrantima iz Velike Britanije. U okviru britanskog programa „Deca imigranti“, od 1930. do 1970. godine, mnoga siromašna deca, pretpostavlja se oko 150.000, poslata su iz Ujedinjenog Kraljevstva u tadašnje kolonije i države Komonvelta: Australiju, Kanadu, Novi Zeland, Južnoafričku Republiku, Zimbabve. Umesto boljeg života, ta deca su bila izložena teškom zlostavljanju i prisilnom radu. U Australiji živi oko 7.000, prisilno dovedenih, „siročadi Kraljevstva“. Prošlogodišnji početak mandata laburističkog premijera Rada započet je javnim izvinjenjem Aboridžinima zbog politike asimilacije koju je Australija sprovodila prema svom starosedelačkom stanovništvu od 19. do kraja 60-ih godina 20. veka. U okviru takve politike između 1910. i 1970. porodicama Aboridžina vlast je oduzimala svako treće, kasnije svako deseto dete i odvodila u porodice belaca na odgajanje. Država je na taj način oduzela oko 450 hiljada aboridžinske dece, nazvane „ukradene generacije“. Radovo izvinjenje stiglo je 11 godina posle izveštaja o politici asimilacije starosedelačkog naroda Australije. Njegovo izvinjenje su svi, pa i Aboridžini shvatili kao istorijski i pomiriteljski čin, ali Rad nije prihvatio raspravu u parlamentu o državnoj kompenzaciji žrtvama nekadašnje politike. Time je žrtvama ostavljeno da pojedinačno tuže Australiju, što je na desetine uradilo, a neki su već dobili sporove i novčanu odštetu od više stotina hiljada dolara. Sitnica, u poređenju sa preživljenim. Iz australijskog slučaja se da zaključiti da je i na Zapadu „izvini izgleda najteža reč“, što lepo poručuje i Elton Džon u svom verovatno najvećem hitu. A kad se izvinu, teško im je da sudski sankcionišu greške države, odreše kesu i bar novčano kompenzuju nanetu bol.

Na sreću, mi nismo imali ovakve slučajeve državne otmice i maltretiranja dece i pokušaje asimilacije, ali smo, nažalost, dali značajan doprinos istoriji ljudske bestijalnosti, posebno krajem prošlog veka. Kad ovdašnjim „nacošima“ stižu packe sa Zapada, posebno SAD, oni kao „iz topa“ uzvrate „a šta ste vi radili sa Indijancima“ ili upitaju za zdravlje američkih crnaca. Tako je bar bilo pre nego što je Obama postao prvi Afroamerikanac na čelu SAD, mada bi ispravnije bilo reći prvi melez (majka mu je Amerikanka – belkinja, a otac bio Afrikanac – crnac). Pothranjivanje takvih ideja nije namera ovog teksta. Sasvim suprotno. Želja mi je da shvatimo da problem imaju svi i da Srbija nije jedinstven slučaj. Nismo ni najlepša zemlja ni najgora, uostalom po kojim kriterijumima bi se to moglo tvrditi? Ratne i postratne traume mnogi narodi su imali i imaju, a tranziciju su preživeli Poljaci, Česi, Slovaci, pa ćemo verovatno i mi. Treba se samo ozbiljno suočiti sa svim problemima, što nama i dalje teško ide.