Nemačka je priznala svoje zločine

Njegove primere zločina: bombardovanje Beograda, streljanje u Kragujevcu i Kraljevu itd. je Nemačka priznala kao svoje zločine. I ja sam u mojim knjigama to spominjao. Bio sam kao učenik u Kragujevcu i video spomenik. Među 2.324 nevine žrtve streljane od 19. do 21. oktobra 1941. su bili i učenici i učitelji jedne gimnazije. Pri streljanju su im pomagali ljotićevci. To je bila osveta zbog zajedničkog napada partizana i četnika 16. oktobra na nemačke vojnike na putu za Gornji Milanovac, kojom prilikom je ubijeno 10 nemačkih vojnika i 26 ranjeno. General Beme (Bohme) je poznat po svom pravilu „100 taoca za jednog ubijenog i 50 taoca za jednog ranjenog nemačkog vojnika“. Manje je poznato da je među nemačkim vojnicima zbog streljanja došlo do negodovanja, jer su se mnogi pokajali. General Beme je zbog toga niz vojnika poslao na oporavak na Avalu kod Beograda. Tamo je sedam vojnika i oficira izvršilo samoubistvo, 37 je dobilo slom živaca i 72 su poslali kući jer nisu više bili sposobni za rat. General Beme je posle rata izbegao proces u Nirnbergu samoubistvom.

Ali je za mene bila još jedna činjenica interesantna. Pri gradnji koloseka za fabriku „Zastava“ su radnici našli mnogobrojne leševe zatrpane u dva sloja, jedne na jedan metar dubine, a druge na dva metra dubine. Moglo se bez prigovora utvrditi da su se u prvom sloju nalazile žrtve komunista, a u donjem sloju žrtve Vermahta. Odlučeno je da se sve žrtve ekshumiraju i stave u jedan grob od betona. Nad grobom je postavljen spomenik sa petokrakom i natpisom „žrtve fašizma“. Kakva ironija sudbine – sve žrtve su bile ili komunisti ili antikomunisti. Kada su partizani osvojili Kragujevac, tvrdili su da su ubili samo šaku izdajnika. „U stvari je 21. oktobra 1944. streljano oko 2.500 stanovnika Kragujevca“ – objasnio je publicista Milosav Samardžić, koji se godinama bavio istraživanjem zločina komunista. Žrtve su bili Srbi.

Niko ne poriče da je među Podunavskim Nemcima bilo pristalica Hitlera. Mnogi su to u ratu životom platili. Njih je bilo i među Srbima, Hrvatima, Bosancima, Francuzima, Holanđanima i Englezima. Čak su se i neki borili na strani Hitlera u SS-diviziji. Da imam više mesta za članak mogao bih to opširno da objasnim. Za „bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije“ su se sopstveni zločini zataškavali i samo su stigmatizovani Nemci. Ja sam ubeđen da da je posle Drugog svetskog rata nova istorija Jugoslavije objektivno obrađena, ne bi u devedesetim godinama došlo do građanskog rata i raspada Jugoslavije.

Isto tako sam ubeđen da književnik Babić i ovo neće shvatiti nego će ponavljati svoje dugogodišnje stare priče pune mržnje. Samo te priče ne doprinose pomirenju naroda.