Nemačka u Vučićevoj autokratiji

Shvatio sam koliko mnogo zaostajemo za razvijenim zemljama Evrope i zašto toliki moji sunarodnici hrle na Zapad.

Bio sam očaran, i na neki način uplašen lepotom i urednošću tog malog nemačkog grada. Pomislio sam da sam imao sreće, jer, eto, prvi dolazak u ovu državu, i baš u jedno od najlepših njenih mesta.

To je bio početak moje saradnje sa kolegama hemičarima u Nemačkoj.

Usledili su brojni dolasci i posete, a kao stipendista Alexander von Humboldt fondacije sam proveo na posledoktorskim studijama i jedan duži period u Hanoveru.

Vremenom sam uviđao da Calaushal Zellerfeld iz Donje Saksonije nije najlepše mesto u Nemačkoj i da su sva ostala isto toliko, ili čak i više lepa.

Sve ovo vreme, gotovo četrdeset godina, trudio sam se da ne pravim poređenje između Nemačke i Srbije. Nažalost nisam uspevao.

I danas svaki dolazak i svaka poseta ovoj zemlji iznova izaziva divljenje.

I svaki povratak u Srbiju kod mene stvara vrlo jak osečaj bola i žala, sa stalnim pitanjem, zar moramo baš toliko da budemo lošiji?

Znam da će mnogi istoričari naći i navesti hiljadu jedan “objektivan” razlog zbog čega je to tako. Imaće svoje objašnjenje i sociolozi, i filozofi.

Međutim, ja sam hemičar, bavim se egzaktnom naukom, i ja vidim sadašnje stanje, i ne mogu tako lako da sva ta istorijska, sociološka, filozofska i slična opravdanja prihvatim.

Posebno zbog toga što smo u vremenu kada države koje su svojevremeno bile pod sovjetskom okupacijom u formi “Varšavskog pakta”, čine ozbiljne pomake ka standardima koji važe u Evropi.

U mojoj Srbiji pozitivnih pomaka skoro da nema. Suprotno, osećam i vidim proces koji vodi stvaranju još veće razlike.

Ne navodim oblasti, pošto nema čak ni izuzetka koji bi potvrdio pravilo.

Svoj politički stav sam formirao na navedenim zapažanjima.

U Demokratsku stranku sam ušao sa velikom željom da pomognem da se Srbija postavi na kolosek koji vodi ka evropskim vrednostima.

I na početku svoje univerzitetske, pa i političke karijere sam bio svestan da za svog života ne mogu da očekujem neko značajnije približavanje.

Ali, želeo sam da bar vidim Srbiju na koloseku koji je okrenut u smeru koji vodi tim vrednostima i standardima.

Međutim, dekadentne snage, kojih je Srbija uvek imala napretek, okrenula su srpski voz u suprotnom smeru.

Moglo bi se reći da se nešto drugačije nije ni očekivalo.

Bilo bi neprirodno da je drugačije. NJihov prirodan ambijent je onaj u kome caruje jednoumlje, diktatura, autokratija, korupcija, kriminal, bezakonje, agresija. Vučićev sistem je iznedrio izvanredne predstavnike takve Srbije.

Stiče se čak utisak da su ovi današnji Vučićevi, i on sam, gori od svih dosadašnjih kroz devetnaesti, dvadeseti, a evo kroz ovaj početak dvadeset prvog veka. Predstavnici one drugačije Srbije, odnosno mi, drugačiji, kao da gubimo bitku.

Veliku šansu smo imali posle petooktobarskih promena. Sportskim rečnikom rečeno, imali smo penal, i nismo postigli gol.

A nismo iz dva razloga. Prvo, što sami nismo bili dovoljno dobri, i drugi, što su ga očajnički branili borci dekadentne Srbije.

Ubili su Zorana Đinđića, kao što su u prošlim vremenima nemilosrdno ubijali i mnoge druge borce za modernu i evropsku Srbiju.

Evropa, sa Nemačkom na čelu, možda je želela Srbiju u svojim redovima, ali sa prepoznatljivim pozitivnim stremljenjima.

Međutim, intenzitet te želje je vremenom opadao.

Pre nešto više od deset godina su poverovali da to može da se uradi sa jednim radikalskim konvertitom.

On je prvo potrošio godine predstavljajući se lažno kao istinski borac za evropske vrednosti. Onda su usledile godine sedenja na dve stolice, da bi konačno seo samo na ovu rusko-kinesku.

Takvom taktikom je kupio 12 godina vlasti. Sa pretnjom da će cementirati granice prema Evropi, u četvrtoj po redu fazi, pokušava da isposluje još koju godinu. Možda bismo mogli da sačekamo i to.

Međutim, problem je u tome što ove političke vratolomije nemilosrdno prati svakojako propadanje Srbije na dnevnom nivou.

Postavlja se pitanje da li će na kraju tog procesa uopšte ostati dovoljno supstance za kakav-takav oporavak.

Da, “krivi smo mi”.

Ali, da li je demokratska Srbija od Nemačke i od Evrope zaslužila u prvoj dekadi ovoga veka malo više strpljenja i tolerancije?

Da li je igranje na radikalske konvertite bilo neophodno?

Otkud tolika tolerancija jedne visoko demokratizovane države prema autokratiji i diktaturi na tlu Evrope?

Da li su sve ovo predvideli, ili su pogrešili, i ako jesu, da li su konačno postali svesni da su pogrešili? Teško je poverovati da je iskusna germanska diplomatska mašinerija tek tako olako prevarena šibicarskim balkanskim trikovima.

Zadnjih meseci pojavili su se nagoveštaji da se politika Nemačke prema Srbiji menja.

Bilo je oštrih kritika usmerenih prema predsedniku Vučiću.

A on se za momenat vraća u fazu evropejca i organizuje više nego srdačan doček gospodinu Markusu Zederu, predsedniku Vlade Bavarske.

Iako je već istog dana na medijima iznova grmela jaka rusofilska retorika, vratio se gorak utisak, i tužno prisećanje na posete kancelarke Angele Merkel Srbiji, nekako uvek pred parlamentarne izbore.

Ne mogu da se i dalje ne divim nemačkim selima, prelepim kućama i urednim cvetnim dvorištima, katedralama, autoputevima, brzim prugama, automobilskim brendovima, disciplini, ljudskim slobodama, nauci, tehnologiji i demokratiji.

Ali, nemačku toleranciju prema srpskoj diktaturi i autokratiji, najblaže rečeno, jedan profesor, hemičar, iako već dvadeset godina aktivan u politici, ne ume da razume.

Autor je univerzitetski profesor, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.