Nemam sitno

GDE JE PAMET: Moj otac je više od 20 godina imao restoran u Nemačkoj. Ujutro, pre nego što se restoran otvori, obavezno smo odlazili u susednu banku sa jednom krupnijom novčanicom. Banka je već imala spremne, u fišeke upakovane metalne novčanice različite vrednosti. Takozvanu sitninu. U nemačkim bankama ni tada nije bilo redova, ali ujutro bi se formirao red – sitan novac za početak posla na isti način su pribavljale susedne prodavnice, kiosci, restorani. Što takođe govori o tome da se sitan novac nije mogao lako obezbediti u redovnom prometu. Ovoga se uvek setim kad me iznerviraju, naročito taksisti. Taksi uzimam samo kad nekud baš kasnim. I baš tada, kad ja najviše kasnim, taksista mi na kraju vožnje, mrtav-hladan saopšti: e, ja nemam sitno. I kao da sam ja – kupac, a ne on prodavac usluge, dužna da imam sitninu, upućuje me da, onako u žurbi, bazam od jednog do drugog kioska, u potrazi za njegovom sitninom. A tamo, po pravilu, ista stvar: nemaju sitno. Nedavno ista stvar u jednom popularnom crnogorskom restoranu na Zeti: za naplatu računa od 21 evro kelneru je (pre)krupna novčanica od 50 evra. Ni na pamet mu ne pada da je to njegov problem, a ne problem gostiju. Pa mi se neko veče u jednoj vrlo prometnoj beogradskoj mesari izvinjavaju: sitnog novca nema nigde, ne samo kod nas, kažu. Nigde! A da ne kažem da se dešava da kupovina propadne jer prodavac jednostavno neće da primi krupnu novčanicu. Pa hoćeš da mi isprazniš celu kasu da nemam čime da radim, često se brecnu. U velikim trgovinskim lancima sa velikim prometom često prisustvujemo kako se kasirke međusobno ispomažu sićom, ako ima. Kupci koji imaju sitno mogu da računaju i na kupovinu preko reda. Mora da sam nešto važno propustila, ali mi nikako nije jasno kako se taksisti, ugostitelji, mesari kod nas nisu opsetili onog jednostavnog recepta, da se svako jutro snabdeju sitninom u banci, ili ako njima samima tako nešto nije ni na kraj pameti, kako ih nije dosad na to naterala inspekcija. Kažem opet, mora da sam nešto važno ja propustila, nemoguće da toliki preduzetnici nisu došli do te relativno jednostavne ideje.

S DRUGE STRANE: Na moje ogromno iznenađenje, neki dan u nemačkom dnevnom listu Frankfurter algemajne cajtung nađem tekst pod naslovom „Tajne velikih banknota“. Autor kaže da je količina krupnih banknota u prometu ključ problema. I naročito je izražen u Švajcarskoj. Jeste da bi se u većini prodavnica zgrozili ako biste pokušali da platite račun banknotom od 1.000 franaka, a na benzinskim pumpama bi vas možda i kategorično odbili, ali novčanice od 1.000 švajcarskih franaka čine 60 odsto od ukupne količine gotovog novca u prometu, njihova količina raste – 10 odsto u poslednjih 12 meseci, i sada ih ima 42 miliona komada. U Nemačkoj je situacija nešto blaža, piše FAZ, pa banknote od 500 evra čine jednu trećinu gotovog novca u prometu. Sad, razumem ja da su krupnije banknote jeftinije za kreatore novca, a i zgodnije za rukovanje, ali šta sa njima da radiš u zemlji u kojoj gotovo pola plate ide na hranu? Kao što je naša. Ali zapadni istražni organi utvrdili su krupnim novčanicama još jednu ozbiljniju funkciju sem da zlostavljaju pošten svet. Navodno se, piše FAZ, krupne novčanice uglavnom koriste za izbegavanje poreza i ilegalne poslove! Britanska policija je, piše list, utvrdila da je 90 odsto od ukupnog obima novčanica od 500 evra korišćeno u kriminalnim aktima. Navodno je iz istih razloga u Americi 60-ih godina ukinuta novčanica od 500 dolara, a polako se iz prometa povlači i više ne štampa najveća novčanica na svetu 10.000 singapurskih dolara! Samo u Švedskoj pada količina novčanica od 1.000 kruna u opticaju: kako čitamo ovih dana, Šveđani prelaze na bezgotovinsko plaćanje, milom ili silom.