Nemamo bolju Srbiju

Osim toga, neophodna je reprezentativnost koju aktuelni protesti u Srbiji nemaju. Oni su još uvek ono što su bili od početka – protesti nezadovoljnih pripadnika srednjih društvenih slojeva. To su protesti onih na koje su najbrojniji, poniženi i obespravljeni pripadnici ovog društva, još uvek ljuti. Slaba je uteha objašnjavati brojčanu ograničenost protestima prostim strahom za elementarnu egzistenciju. U stani-pani situaciji pitanje opstanka je upravo jedino dizanje glasa protiv, borba. Strah još uvek nije toliki i takav da nadvlada razočaranost i izneverenost. Prevelik je broj ljudi u Srbiji koji jednako loše žive još od raspada SFRJ, onih koji žive iz dana u dan i kojima jeste i suštinski i formalno svejedno ko je na vlasti u Srbiji jer će pod svakom vlašću živeti jednako loše.

Mi smo se svi jednom sreli. Jednom kad je postignuta saglasnost oko toga da Milošević mora da ode sa vlasti. Ipak, nikada nismo uspeli da dogovorimo zbog čega smo tako odlučili. Srbija jeste stala tad. Nije bilo moguće proceniti gde će se to završiti. Ljudi na ulicama Beograda 5. oktobra svakako to nisu mogli da procene a nije ni bilo važno, za mnoge je to bilo pitanje spremnosti na najgore. Zajedno smo poslali poruku i režimu i celom svetu – Srbi više neće trpeti Miloševićev režim.

I pogrešili smo, isto tako svi zajedno. Snage su se ubrzo ponovo konsolidovale, odnosi moći su nanovo uspostavljeni isto kao i kontinuitet. Trebalo nam je duže od decenije da uvidimo da su suštinske promene izostale. Vlasti u Srbiji su se umesto demokratiji – koju smo tražili, okrenuli populizmu, kronizmu, korupciji, kontroli medija i izvrtanju istine do neprepoznatljivosti. Zarad iluzije o socijalnom miru, prave privredne reforme nikada nisu sprovedene, privreda je ostala zarobljena u rukama moćnika iz prethodnog perioda ili prepuštena novim, lojalnim i onima sa „ratnim“ zaslugama. Činjenično poboljšanje životnog standarda u odnosu na 90-e možemo da pripišemo najpre izostanku ratnih dejstava, tek zanemarljivim delom to poboljšanje je posledica bilo kakvih reformi.

Upravo je jašući na energiji opšteg nezadovoljstva zbog izostanka reformi Miloševićev ministar informisanja ponovo i prigrabio vlast. Danas je jasno da od reformi i obračuna sa korupcijom odavno nema ništa. To je jednako jasno demonstrantima u gradovima širom Srbije, kao i onima koji su odlučili da, dok spremaju svoju decu na odlazak iz Srbije, svoje živote provedu nerazmišljajući više o tome da li mogu da promene smer kretanja društva. Ovaj put, oni će odigrati mudrije – učestvovaće u prikupljanju kapilarnih glasova, trpeće nestručnost rukovodstva na poslu u okolnostima očiglednog i sistemskog raspada i disfunkcionalnosti, ali neće habati svoju obuću i snositi rizike zbog personalnih promena u vlasti.

Gore opisana razočaranost najveća je prepreka uspehu srpskoj opoziciji. Ne aktuelni režim, ne Aleksandar Vučić, već masovno nepoverenje i ravnodušnost. Bilo da su razne afere u kolektivnom sećanju ili ne, svi mi znamo da u Srbiji već decenijama vlast ne valja. Svako od nas se susreo sa korupcijom, nepotizmom, „belim medvedima“ u svom neposrednom okruženju. Svako od nas se susreo sa kastom nedodirljivih i malo ko je danas spreman da stane u zaštitu pripadnika jedne kaste od druge. To nije naša već njihova stvar.

Uprkos jakim strujama protiv, ovo društvo je još uvek većinski za evropske vrednosti. Još uvek sebe doživljavamo više Evropljanima nego istočnjacima. Možda nam to nije najmilija stvar na svetu, jer se osećamo napušteno i voleli bismo da smo poseban slučaj, ali to je još uvek činjenica.

Umesto obračuna sa Aleksandrom Vučićem i učestvovanja u njegovoj igri polarizacije srpskog društva, opozicioni lideri trebalo bi da porade na i sa tihom većinom ovog društva. Ta većina je možda oprezna, iz razloga izneverenih nadanja, ali nije nesposobna da prihvati progresivne predloge. Ne treba zaboraviti da je upravo većina, glasanjem ili bojkotom, odlučila 2012. da su reforme neophodne.

Mnogima od nas sve ovo može da se ne dopada. Mnogima može da zvuči i negativno, ali je razumevanje društvenog konteksta neophodno. Mi nemamo drugu i bolju Srbiju od ove i ona je takva kakva jeste, ne onakva kako bi neki od nas voleli da bude, već tačno onakva kakva jeste – apatična, umorna, razočarana i oprezna. Da li ćemo nastaviti da razgovaramo samo sa istomišljenicima ili ćemo na neki od idućih protesta povesti sa sobom i po jednog koga smo uspeli da uverimo da ne treba nikad odustati?