Nemanjići, istorija, škola i rokovi

Ako se pak ima u vidu produkcija dokumentarno-istorijske tematike, ova ocena se, izuzmemo li neka solidna ostvarenja, samo donekle može prihvatiti. Zašto dokumentarno-istorijska? Stoga što bojevi i junaci, naši slavni preci, ne samo kao TV tematika, imaju posebno mesto u rodoljubivom sentimentu našega naroda, naroda koji je – treba reći – stvarao svoju istoriju dok su drugi narodi gradili svoje puteve i podizali fabrike. Gledaoci, neretko, sa suzama reaguju dok gledaju svoje careve, kraljeve, kneževe, vojvode, hajduke i druge prvake.

Privilegija da se radi na temi od nacionalne važnosti, kakva se radi jednom u sto godina, nameće oprezan pristup, s dubokim poštovanjem i s jednom stidljivom uzdržanošću. Duhovno, istorijska i sveta tema, po prevashodstvu, pripada redu umetnika od tvoračkog potencijala. Umetnik nema pravo na častan neuspeh i, tako, ostane dužnik svojoj kulturi; jer je, ističemo, posredi osetljiv i složen umetnički poduhvat. Reč je o krupnom ulogu: rekviziti, bezbroj lokacija širom Srbije, podizanje tvrđava, kapija, konji, dve stotine glumaca, milionski troškovi, autoritet naručioca poslova. Velika su očekivanja.

TV serijska i filmska ostvarenja o našim zaslužnim ljudima jesu kulturno blago, zračni spomenik naše istorije. Vizuelne tvorevine iz kojih učimo, sebe proširujemo i uzvisujemo, svojom ukupnom sadržinom i porukom, neposredno diraju školu i obrazovanje, imaju snagu katarze. Uže školska vrednost čini ih kulturno-istorijskom institucijom od posebnog društvenog značaja. Sve što je veliko doprinosi našem obrazovanju čim ga uočimo, reči su pesnika po imenu Gete.

Nesumnjiva je konstatacija: prvu epizodu o Nemanjićima prati mestimice potprosečna rešenja, crne rupe, povlađivanje lošem ukusu, kao i drugi odbijajući elementi.

Sasvim je izvesno, propusti leže – i o tome je ovde reč – u brzini kojom je serija sastavljena.

Skrivena želja u srcu svakog autora da što pre obelodani svoje delo jeste, po rečima starih estetičara, „tragična krivica“. No, želja je ovde diktirana spoljnim razlozima: zadatatost teme i raspisani konkurs. Sputan aktuelnom potrebom, u cajtnotu, autor piše u strepnji, pod pritiskom, brže-bolje, upada u nervozu. Hitnja umrtvljuje živo, uprošćava složeno, dobru temu pokvari. Tragovi žurbe upućuju i na pomisao da sam autor doživljava svoje preduzeće nekom vrstom predaha, kao prelazno rešenje za nove porudžbine, za nešto izglednije i trajnije.

Treba akcenatski istaći, sadržina dokumentarno-umetničke provenijencije, koja ima za motiv nacionalnu povest, ekvivalent je naučnom projektu od posebnog značaja (monografija, disertacija). A standard za projekte čija forma ima dimenziju knjige jeste 5 (pet) godina. Velika dela, kao što je početak naše državnosti, nastaju korak po korak, polako, kao gotska katedrala. Ukazujemo da je konkurs za Nemanjiće raspisan 1. maja 2015. a završen 9. 2. 2016. tako da je za nekoliko meseci tekst napisan, režiran i snimljen, i krenulo emitovanje.

Treba reći primer Emira Kusturice, koji je, otprilike pre tri godine, i opet ovih dana, prilikom uručenja nagrade koja nosi Andrićevo ime, najavljivao seriju po Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija“. Umesto komentara, poslužimo se anegdotom, koja se tiče upravo autora pomenutog romana; naime, na novinarsko pitanje upućeno slavnom romansijeru: „Pišete li Andriću?“ – „Ne pišem, ali radim“, usledio je umetnikov odgovor. Opet, tu nedavno na televiziji, reditelj filma Boj na Kosovu, rekao je, više nehotice, da je taj film nekako prekotrupce snimljen. Zbrda-zdola Boj na Kosovo!?

Stvaralaštvo prati izgaranje, pritešnjenost, uporan, klesački rad, ceđenje vode iz kamena; ljudi mučenički stvaraju svoja dela, bore najžešće što se može. Pisci su godinama i decenijama pisali svoje romane.

Nakon neuspele prve epizode o Nemanjićima, sad se sve nade polažu na retuš, montažu, prepakivanje i završnu ruku. Ali, kao što kaže narod, „Što se grbo rodi…“

Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru, Univerzitet u Novom Sadu