Nemanju u Niš

Zovite ga lokalpatriotskim, sociološkim, epidemiološkim, kako god.

Očigledno da je spomenik bio onaj „trag u snegu“ koji su ostavili svi, hotimično ili nehotimično…

Naravno da je spomenik bez smisla u najčistijem smislu te reči – umetničkom.

U dvadeset prvom veku vajarstvo može biti hiperrealistično, ali je od hiperrealizma do kiča samo jedan korak.

Koga ovog puta tvorci nisu izbegli stavljajući Stefanu Nemanji po želji Broja nula čak i mač u ruku…

Ovakvih megalomanskih dostignuća puno je Skoplje, na koje smo se očigledno ugledali.

U epidemiološkom smislu: narod koji se tiskao na dan otvaranja oko Stefana, Mila i pre svega Aleksandra, usred kovid epidemije i sa krilaticom „ostanite odgovorni“ u uglu pravdoljubivog RTS-a, deluje srpski iracionalno i neverovatno, toliko da ni prstolupajući potpukovnik Kon niti mudrica za svačiju upotrebu Krstić Nebojša ne mogu ovo da opravdaju…

Ovakav spomenik nije opravdan ni u finansijskom smislu.

Cena je, kao i sve u Srbiji (respiratori, vakcine…) državna tajna, ali se naslućuje da je skuplji i od Kipa slobode u Njujorku.

Još je veće pitanje kojim će se to parama kupiti.

Bojim se da će se, poput famoznog beogradskog metroa, i ovde zavući ruka duboko u džep svih građana Srbije pa i mojih Nišlija.

Da li se ikad samozaljubljeni Broj nula zapitao ima li smisla da Nišlije grade metro koji će u Beogradu spajati ništa ni sa čim, po izrazitoj želji demokrate Vesića?

Džaba Zorana Mihajlović tvrdi da je to „najveći infrastrukturni projekat u modernoj Srbiji“, odoše 4,4 milijarde evra i iz niških džepova…

Ovom prestoničkom bahaćenju nažalost nema paralele u svetu, gde se projekti tipa metroa, pa čak i spomenika, grade parama iz fondova i grantova te javno-privatnim partnerstvom.

Ništa nije bilo ni od obećanog oživljavanja građevinske operative u Srbiji, pokretanjem „kapitalnih projekta“ od strane Broja nula.

Famoznu Kulu, „najveću zgradu na Balkanu“, gradi italijanska firma Picaroti, a dizajnirao je tim iz Čikaga.

Za to vreme Niš (navodno drugi grad u Srbiji) neslavno umire, a gradonačelnica Sotirovska dosadno zeva.

I nju kao i Broja nulu briga za Niš.

Poslednjim snagama pokušavam da u ovom carskom gradu ne razmišljam kao dvorska luda – mada me nevesela stvarnost sve više uverava da rečeno zanimanje može ovde imati lepu perspektivu.

Upravo je SNS vlast svojom svakodnevicom instalirala logičku i političku iracionalnost kao svoju novu životnu filozofiju.

Došla je nova vlast u Niš a da gradom umesto zujanja kranova i kompjutera odzvanja jednolični zvuk horskog hrkanja gradonačelnice i skupštinske većine.

Trenutno je Niš u postđinđićevskom političkom nadiru: odbija mlade, vredne i pametne ljude i favorizuje populizam i mediokritetstvo.

Poželjne postaju zlovolja i negativizam a poštuje se manipulacija i primitivizam.

Zaglavljeni na slepom evropskom koloseku živimo u provizorijumu koji ničim nismo zaslužili.

To što je niška vlast letargična nije ni čudo – kapacitet ovakve vlasti upravo je ograničen željom da prosto preživi do kraja mandata.

Međutim, o tome „da je car go“ ćuti i kritička javnost Niša, njegov Univerzitet i njegova intelektualna elita.

Grad neslavno tone a sa lokalnog Titanika niko da pošalje tako potrebni SOS.

Kada će Broj nula najzad shvatiti da je neravnomerni regionalni razvoj rak-rana postkomunističkih društava kakvo je i naše?

Te da će mastodont Beograd, koji je već sada gotovo pola Srbije, na kraju pojesti sam sebe?

Tako su izumrli i dinosaurusi: ogromno telo uz mali mozak došlo im je na kraju glave…

Bez decentralizacije nema moderne Srbije niti njenog priključenja Evropi!

U redu, sačekaćemo (Srbi odavno vreme troše, a ne koriste), ali je dosta ovakvog bahaćenja i lažnog mudrovanja! Kada će se doneti krucijalni zakoni za proces decentralizacije (o teritorijalnoj organizaciji, o lokalnoj samoupravi, o imovini gradova i opština…) – a ne samo pričati da će gradnja „kapitalnih objekata“ u Beogradu oživeti Srbiju?

Nisu najvažnije čak ni pare – procenjuje se da Srbija svake godine izgubi 110 miliona evra direktnih investicija zato što lokalne samouprave ne mogu raspolagati svojom imovinom – samo dosta spinovanja, koje je izmislio Krstić Nebojša, a tako se dobro primilo u vladajućoj eliti!

Na kraju, ako je igde spomenik Stefanu Nemanji trebalo postaviti (naravno ne ovakav), onda je to svakako Niš. On je za Stefana Nemanju bio prestoni grad, ovde je on primao velikog nemačkog i cara rimskog carstva Fridriha Barbarosu, a ne u Beogradu…

Samo ovaj, opšte poznati detalj, najbolje pokazuje koliko je Broju nula stalo do cele Srbije!

Isto onoliko koliko mu je stalo do svih građana Srbije, pa je i dalje uprkos obećanjima predsednik svoje stranke na vlasti.

Njegov opstanak na čelu stranke ne mora braniti nikakav Bizon, dovoljno je da Broj nula aktivira samo svoj moral, ako on nije sasvim zakržljao?!

To naravno ne može da brine ni demokratu Vesića jer je i njemu očigledno atrofirao centar za empatiju.

Broj nula narodnim parama kao svojim kupuje respiratore i vakcine ne govoreći cenu (cena može biti državna tajna tek kada se sve ovo, pa i metro i spomenik, budu plaćali parama Broja nula).

Do tada plaćanje je narodna stvar, te mora biti dostupno i poslednjem Nišliji, kakav je pisac ovih redova.

Ili će i moral, kao u vojsci, sam Broj nula procenjivati i slati sebi najviše ocene, brišući na taj način granicu između morala i prava.

Ovo daje pravo jačem – a to je nesumnjivo Broj nula, da pod plaštom uzvišenih moralnih ciljeva (čitaj spasavanje Srbije) sprovodi svoje usko egoistične ciljeve…

Tu ne pomažu suze, makar ne kod mislećih Srba.

Onima koji misle da je Vučić napravio vakcine nema spasa.

Kad tad „spasilac“ će ih ostaviti na cedilu.

Kao što je na cedilu ostavio i nas lekare, pa on i potpukovnik Kon još ispituju što je u Srbiji umrlo (do sada) 87 lekara, a u okruženju nijedan ili jedan…

Dok oni to „ispitaju“, pandemija će nestati ali će ostati nadgrobni spomenici da opominju.

Prva sesija ispitivanja biće na protestu Ujedinjenih protiv kovida na Sretenje u Nemanjinoj, odakle će se jasno videti onaj spomenik Stefanu ali i svim junacima lekarima koji padoše od hronične nebrige, maskirane „stalnom borbom za Srbiju“.

Red je da makar umrle kolege ne budu proglašene državnom tajnom!

Tajna napretka je u prvom koraku… Načinimo ga na Sretenje.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu