„Nemaš decu, reče ministar, nemaš prava da ‘držiš lekcije o deci’. E, pa…“

Ovde gde deca ubijaju decu, gde su glumci državni neprijatelji, a glumice plaču, što zbog pozorišta starog 70 godina, koje umalo ne oteraše sa svog mesta – da suze nisu pale – što zbog duboke, lične povređenosti rečima funkcionera vladajuće stranke, pravo sa skupštinske govornice. Nemaš decu, reče ministar, nemaš prava da „držiš lekcije o deci“.

Drugim rečima, ne vrediš kao ljudsko biće. Pa, ministre, ni tvoje izvinjenje ne vredi ništa zato što si ovim rečima doveo u pitanje sopstvenu pripadnost ljudskim bićima. Šta više, čim si izgovorio ove opake reči, sam sebe si proterao iz ljudske vrste, tako da je tvoje izvinjenje nerazumljivo ljudima, svejedno da li imaju decu ili ne. Više ne govorimo istim jezikom. Na tvoju sreću, postoji vrsta živih bića koja se naziva neljudi, oni će te razumeti. S njima možeš nastaviti da opštiš.

A kad god se naša stvarnost „zakiti“ ovakvim scenama, ne mogu da odolim kratkim izletima u fikciju. Kuda me sada vodi put, dok mi u ušima odzvanja reč „lekcija“? Vodi me do novog zakona koji usvaja skupštinska većina, a koji propisuje da će ubuduće svi koji se bave decom, od vaspitača u vrtićima, preko nastavnika u školama, do dečjih hirurga i psihologa, prilikom konkurisanja za posao, osim odgovarajuće diplome, morati da dokažu da su roditelji, pa će svako dete nositi odgovarajuće bodove.

Što više dece, to više bodova. Hoćeš da vaspitavaš decu, da ih lečiš, da ih obrazuješ, da im „držiš lekcije“, e, pa, prvo moraš da izrodiš sopstvenu decu, pa da se onda baviš tuđom! Mačke i kućići se ne računaju. Dakle, ministre, jesu li se ovakve mračne misli razvlačile po tvojoj podsvesti dok si izgovarao otrovne reči sa skupštinske govornice pred višemilionskim gledalištem? Ali, da se uzdamo u mudrog Montenja, francuskog filozofa iz 16. veka, koji kaza: „Zloba posrče najveći deo svog sopstvenog otrova, i njime se otruje.“

Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, volja građana Srbije da uđemo u Evropsku uniju, klimava je. Ne znam samo zašto autori ovih istraživanja ne postave i pitanje – ako niste za EU, za šta ste onda? Da uđemo u savez sa Rusijom, sa Kinom? Ili da sve ostane po starom? Zato što nam je sasvim dobro.

Od devedesetih godina naovamo menjale su se vlade, sistem vrednosti, ideologije. Desetak godina živeli smo u zemlji koja je pokušavala da uspostavi demokratiju nakon pustoši koju je ostavio Miloševićev režim.

Onda smo se vratili u devedesete, s novim nijansama i detaljima. Kao kada modni dizajneri povrate iz prošlosti neki model obuće, ali promene pokoji detalj, dajući mu pečat novog vremena, tek da vam osujete plan da se pohvalite starim cipelama kao tek kupljenim.

Tako već deset godina imamo u ponudi radikalsko-naprednjačku modu, kojoj prodaja slabi, kažu istraživanja, ali se ipak, još drži dobro. Neki modeli izlaze iz mode definitivno, ljudi okreću glavu od njih, ali kupuju i dalje. Kupuju sve i svašta, od praznih obećanja, laži i obmana, do iluzija, zaluđivanja, ponižavanja i uvreda. Kupuju svašta mrmljajući sebi u bradu, ćuti i trpi, samo da ne bude gore. Vidi šta se sve dešava u svetu. Rat u Ukrajini, nemiri u Francuskoj…

Društvenim mrežama i preko vajber aplikacije danima kruži video sa zapaljenim automobilima u predgrađima Pariza s pratećim tekstom: Eto, to je ta francuska, ta evropska demokratija, to je ta Francuska koja bi nama da rešava kosovsku krizu. A ne zna da reši sopstvenu. Zaboravlja se da je to evropska država sa najviše muslimana i da je problem vrlo složen. I zvuči prilično nategnuto, pa i nesuvislo kada se bilo kakav negativni događaj u Evropi po svaku cenu povezuje sa Srbijom i koristi kao još jedan argument protiv ulaska u Evropsku uniju.

Znači, da sačekamo da Evropa prvo reši sve svoje probleme, pa da onda eventualno razmislimo da li bismo želeli da joj se pridružimo i ukažemo joj čast svojim ulaskom. Dakle, čekamo da Evropa postane savršena, da postane Utopija. Tada može, dotle ništa.

Već čitavu deceniju od opozicije u svim bojama i nijansama slušamo kako sistem ne funkcioniše, kako ne rade institucije. Kako u budućnosti, koja samo što nije stigla, neće biti važno ko je na vlasti, biće jedino važno da imamo sistem. A kako ćemo izgraditi taj sistem? Dolaskom pravih ljudi na vlast? Ko su pravi ljudi? Oko toga se nikada nećemo složiti.

Ali ono oko čega se valjda svi slažemo jeste da se sistem može izgraditi samo na osnovu određenih standarda, na osnovu unapred postavljenih jasnih pravila igre. Pritom, te standarde ne treba izmišljati, jer već postoje, treba ih samo usvojiti i primeniti. A koji su to drugi standardi nego evropski? Okolo, naokolo, opet dolazimo do Evrope.

Probali smo sve što je bilo u ponudi na našoj političkoj trpezi za poslednjih 30 godina. Jedino nikada nismo bili u Evropskoj uniji i ne znamo kako je. Možda bi bilo bolje. Kao što je bolje našim susedima, Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji, otkako su postale članice ove zajednice.

Nedavno sam se vratila sa puta u Španiju. Na centralnom trgu u katalonskom gradu Reusu, rodnom mestu slavnog Antonija Gaudija, popila sam kafu koja je koštala 1,7 evra. Dok sam ispijala svoj napitak u bašti kafića s pogledom na najlepšu vilu u gradu, Casa Navas, grupa demonstranata s transparentima pevala je neku pesmu.

Zahvaljujući konobarici, saznah da zahtevaju od vlasti oslobađanje nekih političkih zatvorenika. A u srednjevekovnom gradu Taragona, osim u šetnji starim gradom i fantastičnom pogledu na Balearsko more sa Mediteranskog balkona, uživala sam za 3,5 evra i u vermutu, koji je inače zaštitni znak tog regiona. Služe ga u velikim čašama sa dosta leda, kriškama narandži i limuna. Po tim cenama ove napitke i slična pića u Beogradu skoro da više nije moguće dobiti. Prosečna plata u Španiji je 2000 evra, minimalna 1000 evra.

Eto, ima i Španija svojih političkih problema, ali tamo građanin ne samo sa prosečnom, već i sa minimalnom platom, može sebi da priušti mnogo više od pukog preživljavanja. Ni njoj susedna Francuska, inače sinonim za skupoću, više to nije, što ne znači da je u toj zemlji sve pojeftinilo, nego upravo suprotno – da je kod nas sve previše poskupelo. Tako smo barem u nečemu stigli, pa čak i prestigli Zapad.

I, šta me je dočekalo po povratku sa letovanja? Šargarepa po ceni od 300 dinara za kilogram. Kao skoro tri kilograma banana, koje su doputovale izdaleka.

I možda nije slučajno što se sa najvišeg državnog vrha godinama servira prezir prema modelu života koji osim rada podrazumeva odmor, uživanje, putovanja, posebno u inostranstvo, kupanje u moru. Možda je to i cilj ove vlasti, da imamo za osnovne potrebe, da nismo gladni, barem ne većina, a da nam kad podmirimo te potrebe, ostane sasvim malo novca.

Nedovoljno da putujemo i vidimo kako je tamo negde drugde. Uostalom, šta vredi sada toj banani što je prešla toliki put, kad je domaća šargarepa tri puta cenjenija.

Mnogo lepota ima i Srbija. To je nesporno. Može se uživati i u našim rekama, planinama, banjama, ali se još više može uživati u dražima sopstvene zemlje ako znaš da imaš mogućnost da otkrivaš lepote i drugih zemalja i regiona. Ako ne želiš, to je druga stvar. Ali ako želiš, a to sebi ne možeš da priuštiš od svog rada i svoje plate ili penzije, to znači da si zatvorenik u sopstvenoj zemlji. Tvoja vlastita država te je zarobila. Tako što ti je ispraznila novčanik, ostavljajući ti taman toliko da preživiš – da se prehraniš i platiš dažbine za stan. Nekima ni toliko.

I, kada da menjamo sistem ako ne sad? Kada da se borimo protiv nasilja, i fizičkog i psihičkog i verbalnog, ako ne sad? Kada da putujemo ako ne sad?

Poslednje pitanje je univerzalno, i s punim pravom može ga sebi postaviti svako, od mladih ljudi, punih energije i radoznalosti, i nestrpljenja da upoznaju svet, preko onih u srednjim godinama koji bi da putuju dok ih još zdravlje služi, do najstarijih, koji bi da još ponešto vide na ovoj planeti, pre nego što im vreme potpuno ne iscuri. Kad, ako ne sad?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.