Nemci i naš fušerski život

Ali nije priča o tome. Priča je o jednoj običnoj pozornici, na otvorenom.

Jagodina, kraj oktobra 1944. godine. Došlo naređenje da se organizuje priredba za borce i građanstvo, koje nije sarađivalo sa mrskim okupatorom i domaćim izdajnicima. Neka se narod veseli, dosta je bilo patnje i straha.

Razdra se, komesar – Ko zna da svira u neki instrument? Javiše se mnogi. Ko zna da peva, al’ da ne zavija i kuka, nego da lepo peva? Opet se javiše mnogi. Ko zna da igra? Ove naše igre.

Kolo… A može i ove druge. Imamo mi drugarice i drugovi, borce iz svih krajeva. Iz Slovenije, Hrvatske… Imamo i Dalmatince i Crnogorce. Sremce i Banaćane. Sve to od sada ima zajednički da igra, svira i peva, nastavio je dalje komesar – Ko zna da napravi pozornicu?

Polovina nikad čula, a druga polovina ne zna. Kod nas Srba uvek ima mnogo više onih koji bi da pevaju, igraju i sviraju, ali nikako da rade. Šta će nam ta… Pozornica? Pa, mora oni koji izvode priredbu da budu na visini i da može narod da ih vidi. Što oni to ne izvode na neku čuku?

Komesar već pomalo ljut – Nema čuke. Tražio sam, al’ nigde nema čuke. Mora da se napravi pozornica. Prava pozornica.

Doći će i drugarice i drugovi iz okolnih mesta. Da se ne obrukamo. U prvom redu stavićemo stolice za drugove komandire i komesare. Nađite neku… Neku tapaciranu, sa federima. Za druga „Brku“. Nemojte ko prošli put, na partijskom sastanku, da iskoči feder i da zbaci druga „Brku“ na zemlju.

Onda, ko će da napravi pozornicu?

Stidljivo, kroz gomilu, probije se jedan rmpalija od dva metra i dreknu kao da ga kolju – Eve, ja! Šta ti? Ja ću napravim tu… Pozornicu. Šta si radio pre rata? Pomagao majstoru stolaru.

A gde ti je sad majstor? Kod četnika. Kako ćeš da je napraviš? Ništa lakše. Nabijem u zemlju četr’ koca i gore udarim daske i gotovo. Napravi on to u toku dana i kako se popeo na pozornicu da je isproba, tako se sve sruši i on još pride, polomi nogu.

Ljudi, šta ćemo? Priredba je za dva dana, a nemamo pozornicu.

Druže komesaru, javi se jedan stariji borac. Imamo mi ovde nekolicinu zarobljenika. Nemaca. Možda da priupitamo njih? Komesar ga gleda, gleda. Od Nemaca, od fašista da tražim da mi naprave pozornicu? Pa, oni će namerno da izvrše diverziju. Neće, druže komesare.

Eve, ja ih čuvam već nekoliko dana. Dobri su i pitomi. Dva put mi ispadala puška dok sam ih čuvo… Zadremam. A oni je podignu sa zemlje i dodaju mi. Kažu da su ih na silu mobilisali i da neki od nji imaju svršene ove, visoke škole.

Ulazi komesar u štalu, prepunu slamom. Nemci skočiše i postrojiše se. Komesar pita tiho, na uvo, ovog stražara – Kako da im se obratim? Ne znam nemački. Ne znam ni ja. Pričaju oni nemački, ja srpski, mlataramo nogama i rukama i odlično se razumemo.

Komesar zauze stav – Vidite, drugovi zarobljenici… I poče objašnjavanje komesara i stražara, Nemcima, da im je potrebna pozornica za priredbu. Shvatili su Nemci, a najlakše je bilo kad dođoše do alata.

Sve nemačke reči. Šrafciger, štopciger, motorcangle, cvikcangle, šraf… Ispostavilo se da je jedan od zarobljenih Nemaca i najstariji među njima diplomirani arhitekta.

Zvao se Jozef. Nasilno mobilisan pred sam kraj rata. Tražio je da ga odvedu na mesto gde bi trebalo da se postavi pozornica ili bina, kako je on govorio.

Uzeo Jozef ašov i malo raskopao zemlju. Pustio je kroz prste i omirisao. Tražio je neki manji sto, stolicu, olovku i papira. Seo i počeo nešto da crta.

Ustajao bi i merio koracima zemljište. Doneli neki iz škole lenjire, šestar. Našao se i jedan metar. Trajalo je to dosta dugo. Poče da se smrkava.

Komesar nervozan. Zavio i popušio duvana za ceo dan. Poče Jozef da nabraja šta mu je sve potrebno od materijala. Niko ga ništa ne razume. Šta, bre, priča ovaj? Kaže šta mu je sve potrebno da napravi pozornicu. Ko je to rekao?

Ja. Izađe iz grupe mladić. A odakle si ti? Iz Banata. I kako ti znaš nemački? Nešto malo sam naučio od jednog Švabe iz našeg sela. Pomagao sam mu oko rezanja voćki, pa me pomalo i učio nemački.

Kaže Nemac da mora da se kopaju temelji. Toliko i toliko šljunka, betona, gvozdenih štangli, drvenih greda. Bušenje rupa, postavljanje šipova, betoniranje…

Komesar ga gleda. Poludeo – Nemac, jel’ si ti, bre, normalan? Pa, ja ne tražim od tebe da mi napraviš Ajfelovu kulu, nego jednu običnu pozornicu na dva sata, koliko traje priredba, a posle me zabole za sve.

Jozef stavio glavu na komesarovu pušku i pokazuje da može da ga ubije, ali on drugačije neće da napravi pozornicu i pita – Wie viele Menschen? Šta mu je to? Pita, koliko će biti ljudi?

Sigurno misli na pozornicu. Komesar viče – Biće ih puno. Ima da se igra, svira, peva. Slavi se pobeda. Jebali smo vam mater fašističku. I šta ima ti da pitaš koliko će ljudi da bude na pozornici?

Mladić mu preveo. Sad Jozef poludeo. Urla – Ich bin kein Faschist! Ich bin Architekt. Kaže da on nije fašista, nego arhitekta. To sam i ja razumeo, ljut komesar. Biće ih, pokazuje mu prstima tri puta po deset.

Jozef opet stavlja čelo na pušku i govori nešto. Ne zna se ko je besniji, komesar ili Jozef. Mladić prevodi, koliko razume. Kaže Nemac, možete ga streljati, ali on neće da bude odgovoran, ako se nešto desi ovima gore na bini, hoću da kažem, pozornici.

On je lud! Šta njega bole koji moj za našu bezbednost. Sad će da ispadne da on više brine o nama nego mi? Ubiću ga… Života mi. Jebeš i pozornicu i priredbu.

Tišina. Svi ćute. Komesar krenuo negde pa stao. Okreće se. Gleda krvnički Jozefa. Pitaj ga, ako mu sve to nabavim što je tražio od materijala, koliko mu treba da napravi tu pozornicu? Mladić prevodi, Jozef odgovara – Sieben tage. I još pokazuje prstima koliko dana. Šta sedam… Sati? Mladić jedva izgovara od straha – Sedam dana.

Komesar skida pušku sa ramena, repetira. Prilazi Jozefu. Ovaj kleknuo i po treći put stavlja čelo na cev puške. Za sve je trajalo dugo, a u stvari u pitanju je bilo par sekundi. Komesar vraća pušku o rame i odlazi. Usput viče – Dajte mu sve što traži… Ja sam mislio da sam ja lud!

Uspeo je Komesar da odloži priredbu za par dana, pravdajući to nedostatkom materijala, a Jozef je nekoliko sati pre isteka sedmog dana, kako je i obećao da će završiti binu, zakucao poslednji ekser.

I bila je priredba. Sve je prošlo ne može biti bolje. Vratio se Jozef u Nemačku, da pomogne u izgradnji porušene zemlje. Komesar otišao u politiku. Postao neki rukovodilac.

Pre odlaska gledali se u oči jedno vreme. Komesar pružio ruku. Čvrsto. Jozef prihvatio.

Komesar rekao, Danke. Jozef rekao, Fala.

Ispijam čašu vina i završavam priču. Kafana u Jagodini. 1999. godina. Završeno bombardovanje. Završen miting u centru grada. Bilo dosta ljudi. Govorio sam protiv Miloševića. Sedim sa trojicom prijatelja. Sa nama je i otac jednog. Pita me – Gospodine Petroviću, od koga ste čuli priču?

Od oca. Bio je u jednoj četi 47 divizije, u grupi zaduženoj za kulturno-prosvetni rad i zadužen da organizuje priredbu, a i sam je učestvovao. Kasnije je postavljen za prosvetnog referenta okružne narodne milicije okruga Topličkog u Prokuplju.

Da li bi pošli sa mnom, voleo bih da vam pokažem nešto? Možemo svi zajedno. Ugurali smo se nekako u auto. Stari gospodin nas je vodio. Izašli smo van Jagodine. Skrenuli s glavnog puta na neki sporedni i pred početak šume stali. Išao je ispred nas.

Zastao, pogledao malo levo, desno, pošao još par koraka i stao. Pogledajte. Iz zemlje su, na nekoliko mesta, virile zarđale gvozdene šipke. Videli se i ostaci betonskog temelja. Tu je bila ta pozornica, govorio je sa setom stari gospodin.

U toku noći, posle priredbe, kad su se svi razišli, seljaci iz okolnih kuća, porušili celu pozornicu i stepenice i rikvand. Iscepkali i grejali se preko zime. Bila duga i hladna.

A Jozef, na svoju ruku, napravio rikvand, da bi moglo na njega da se okači belo platno i gledaju filmovi. Da se narod seća, da ima Nemaca koji i grade, a ne samo da ruše.

I evo, posle skoro šest decenija, još uvek stoje ostaci. Ostaci jedne „obične“ pozornice, napravljene za priredbu koja je trajala dva sata. Bio sam prisutan sa majkom. Imao sam tada četrnaest godina.

Eto… I to su vam Nemci.

 Autor je dramski umetnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.