Nemušta volja opskurne družine

U oba slučaja, međutim, proces se odvija na isti način: najpre tlo izgubi armaturu, potom sledi manje osipanje zemljišta po površini, da bi se, u terminalnoj fazi, razvaljivali čitavi bregovi. Na kraju ostaje besplodna pustoš. Po svim pokazateljima sudeći Srbija je ušla u terminalnu fazu. Kako je erozija lančani proces, dva primera koja slede nadovezuju se jedan na drugi.

Najpre je grupa desničara izazvala moralnu paniku zgražavajući se nad sadržinom predloženog udžbenika o seksualnom vaspitanju. Iako su dobili staložene odgovore u kojima je pokazano da su njihovi stavovi koještarije, ministar prosvete je, zahvaćen moralnom panikom, brže-bolje otrčao na televiziju „Hepi“ ne bi li gledaoce tog i takvog programa smirio obećanjem da „skaredni“ udžbenik pun „pornografskog“ materijala neće doći do škola. Ministar, dakle, nije otišao na javni servis i pokušao da objasni građanima Srbije u čemu je problem, niti je priuštio sebi i građanima razgovor o spornoj temi, nego se pod hitno ukazao na privatnoj televiziji opskurnog, uglavnom pornografskog sadržaja. (Ministar, očigledno, ne zna šta je pornografija. Da zna ne bi, valjda, išao na „Hepi“? Ne bori se ministar, valjda, pornografskim sredstvima protiv pornografije?) Potom je štampa pisala i o panici u samom ministarstvu, te o otkazima zbog rečenog udžbeničkog sadržaja i slično. Čim se, dakle, na tmurnom nebu srpskog obrazovnog sistema ukazala tračica svetla, hitrom intervencijom desnih mislilaca i vlasti ta je pukotina uspešno začepljena. Sada više ne treba brinuti da bi deca u Srbiji mogla nešto da nauče o seksu. Nesmetano im je na raspolaganju bezobalni prostor pornografije na internetu (može i „Hepi“), pa nek se deca lepo snađu sama. Nema opasnosti od toga da bi im neko u školi, možda, saopštio kako pornografija nema veze sa seksom. Kako će, u međuvremenu, naši proizvođači panike da spreče svoju decu da pristupe internetu – sam dobri bog zna. Strogo će ih ukoriti ako gledaju gole tete i gole čike? Tete i čike. Tete i tete. Čike i čike. Jednu tetu i gomilu čika. Gomilu čika bez ijedne tete. Zapretiće im zabranom izlaska u grad i sasušenom rukom ako se samo taknu između nogu?

Uostalom, šta ima da se diraju tamo!? Ni oni se, njihovi bogobojažljivi roditelji, nisu dirali – da jesu, daleko bilo, ne bi ni njih, njihove dece to jest, bilo – pa šta im fali? Zaključavaće im internet dok su oni na poslu? Pričati poučne priče? Kazaće im da će da oslepe ako gledaju tu pogan? Jezus Marija… A kada jedno društvo dopusti opskurnoj družini da svoju nemuštu volju nametne vlasti – koja, primetimo, ne samo da se ne opire, nego sva radosna šeni pred njima – onda je sasvim belodano, ako je već neko propustio da uoči, da je na delu erozija neslućenih razmera.

Posle svega ovoga (i još mnogo toga) slabo ćemo se iznenaditi pred mogućnošću da skupštinski Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj, godine gospodnje 2017, u zemlji Srbiji, raspravlja o tome da li je Zemlja ravna ploča koju na svojim leđima nose četiri debele kornjače, ili je, pak, kako tvrde neki smutljivci, okrugla. Predsednik rečenog odbora, uvaženo svešteno lice Muamer Zukorlić, lepo je primetio da „nijedna isključivost nije dobra“ (Politika, 6. maj, str. 7). Dakle, on nije ni za ekstremnu tvrdnju da je Zemlja okrugla, ali nije ni za ekstremnu tvrdnju da je ravna ploča koju nose četiri kornjače itd., iako je on, pošteno kaže, već po svojim verskim stavovima bliži tvrdnji o ravnoj ploči, ali kao predsednik Odbora mora da bude objektivan itd., itsl. U stvari, neće na Odboru biti reči o tome da li je Zemlja ravna ploča ili je, može biti, ipak, svemu uprkos, oblika loptastog, nego će se raspravljati o ekstremnoj tvrdnji da je čovek proizvod evolucije, a ne, recimo, božije stvorenje, ili šta već. I da… nije Zukorlić ni naivan ni objektivan, već kvaran, i svojim prenemaganjem jasno podržava jedan od „ekstrema“, onaj o kreacionizmu. Opsenjuje muftija prostotu time što održava poziciju lažne ekvidistance. I to je možda najgore od svega. Jer, evo šta kaže Zukorlić. Laž je ekstrem, naravno. Ali suprotnost ekstremu takođe je ekstrem. Šta je suprotnost laži? Istina, naravno. Dakle, istina je ekstrem. Pokušajmo, dakle, braćo i braćo, da izbegnemo ekstreme tako što ćemo lepo da sednemo i raspravljamo o tome – nauci uprkos, iskustvu uprkos, zdravoj pameti uprkos, pameti kao takvoj uprkos – da li su bolji istina ili laž, teorija o evoluciji ili verovanje u izmišljeno biće i njegova čuda. A kada dotle stignemo, kada se najzad dokopamo 11. veka nove ere, kraj je sasvim blizu. Erozija razvaljuje sve pred sobom.

Autor je filozof