Nenaučno oblikovanje mišljenja o „epidemiji raka“

Alaida Asman, History, Memory and the Genre of Testimony, 2006.

Pominjanje radioaktivnosti stvara u narodu osećaj straha. Ove godine navršavaju se dve decenije od početka i okončanja NATO bombardovanja SRJ Jugoslavije. Od tada, do danas, javnosti su periodično predočavani uznemirujući podaci o značajnom zagađenju životne sredine i porastu broja obolelih od raka, pri čemu je kao uzrok navođen osiromašeni uranijum (OU) kojim su bile „obogaćene“ bombe koje je NATO avijacija, težišno, „zasipala“ teritoriju Kosova i Metohije i juga Srbije. Nedostatak relevantnih istraživanja, analiza i dokaza o tome u kojoj meri su OU i hemijska zagađenja (do kog je došlo tokom i nakon gađanja hemijskih, naftnih i elektropostrojenja) uzrok, evidentnog, porasta kancera u Srbiji, doprineo je da se stručna i druga javnost, po tom pitanju, podeli. Dok nas pojedini naučnici i lekari upozoravaju da nam preti epidemija malignih oboljenja, drugi tvrde da OU nije nešto čega treba da se plašimo, jer za tako nešto nema dokaza. Kome verovati? Šta je istina?

Iako je u javnosti prisutna teza da je bombardovanje dovelo do eksplozije malignih oboljenja u našoj zemlji, analiza Republičkog zavoda za statistiku ne potvrđuje ovu teoriju. Ona pokazuje da broj umrlih od raka danas jeste veći u odnosu na 1999. godinu, ali je sličan porast broja umrlih registrovan i u periodu od 1990. do 1999. godine. Ni Međunarodna agencija za istraživanje raka i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ne uočavaju konkretnu vezu između zagađenja osiromašenim uranijumom i broja obolelih od raka. Statistiku SZO nije lako uporediti sa statistikom Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ koji ima istraživanja o broju obolelih i umrlih od kancera za Srbiju bez pokrajina, dok SZO nema posebnu evidenciju za Kosovo.

Kada se potisnu emocije, uočava se podatak da je Srbija, na listi od 37 zemalja, na 17. mestu u Evropi po boju obolelih od malignih tumora. Iznad Srbije na ovoj listi nalaze se, uglavnom, uređene zemlje, sa mnogo razvijenijim zdravstvenim sistemom, koje nisu bombardovane osiromašenim uranijumom. Međutim, kada je u pitanju godišnja smrtnost obolelih od raka, naša zemlja je, nažalost, u samom vrhu, zajedno sa Hrvatskom, Crnom Gorom, Makedonijom, Mađarskom, Poljskom i baltičkim zemljama. Prognoze za budućnost nisu ohrabrujuće i zbog činjenice da Srbija nema operativnu politiku, strategiju ili akcioni plan za smanjivanje, prevenciju i kontrolu faktora rizika obolevanja od kancera (u odnosu na životne navike građana), niti ima rešen problem odlaganja uklonjenog radioaktivnog materijala. Naime, u februaru 2019. ističe zakonski rok za izgradnju trajnog odlagališta za radioaktivni i nuklearni otpad ali, još uvek, nema naznaka da će Srbija uskoro dobiti objekat u koji bi se isti odlagao na period od 300 do 500 godina, kao ni funkcionalno postrojenje za njegovu preradu. Priroda radioaktivnog otpada nije predvidiva, a isti se odlaže na 12 km od Beograda.

Da bi se smanjio uticaj medija i političkih subjekata na (pre)oblikovanje mišljenja i stavova građana, te „proizvodnju“ neizvesnosti i bojazni po život i zdravlje, nužno je ozbiljno naučno istraživanje. Ono, pored primene naučnih metoda, iziskuje vreme, organizaciju i značajna (ne mala) sredstva za angažovanje međunarodno priznatih (i stranih) naučnika i referentnih laboratorija. Nauka ima tu sklonost da je mnogi osporavaju, ali nauka je uvek u pravu. Jedino se iznošenjem proverenih činjenica može, za svagda, završiti sa polemikama. Dok do toga ne dođe, a put do istine može biti dug i težak, slušaćemo (i dalje) polemike neistomišljenika.

Utvrđivanje uzročno-posledičnih veza između bombardovanja i različitih teških oboljenja u interesu je države i njenih građana. Pretpostavimo da se time rukovodila Narodna skupština Republike Srbije kada je, pre osam meseci, iz reda narodnih poslanika, obrazovala Komisiju za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem tekstu: Komisija). Iako se, prema Odluci Skupštine, prvi preliminarni izveštaj Komisije može očekivati krajem 2020. godine, predsednik iste Darko Laketić je, u intervjuu za Politiku (11.02.2019.), saopštavajući podatke iz studije o učestalosti malignih oboljenja kod dece, ponovno pokrenuo priču o „epidemiji raka“ u Srbiji, usled uticaja OU. Pored ostalog, naveo je da se može konstatovati da je „neki otrov“ delovao na tu decu i da je lako pretpostaviti šta je to. Proizvoljne formulacije i činjenica da studija (urađena na osnovu istraživanja u saradnji s Institutom „Milan Jovanović Batut“) nije završena, ukazuju da uplitanje političkih tela u ovako ozbiljnu problematiku nije opravdano. Ne treba poslanici da se bave operativnim radom i da o efektima donose zaključke. Zaključke, utemeljene u činjenicama, mora da donese struka i da o njima obavesti javnost. To, naravno, ne osporava pravo organa javne vlasti da ima(ju) informaciju o tome šta će Komisija i Međuresorno koordinaciono telo (MKT), koje je pod kontrolom tri ministarstva, da urade.

To što MKT radi paralelno, nezavisno od osnovane Komisije i što će uzorke ispitivati Nacionalna mreža laboratorija, u koju će ući sve postojeće akreditovane laboratorije, ne znači i da će građani Srbije, u skorije vreme, dobiti pouzdanu informaciju o tome da li ih OU ubija i u kojoj meri. Najveći izazov u radu stručnjaka biće odupiranje političkim uticajima i „uverenju“ dela javnosti o pogubnom delovanju OU na ljude. Navedena tela treba da otkriju istinu i da utvrde naučne činjenice koje su dokazive, a o naučnim istinama se ne glasa.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške studije