Foto: Shutterstock / file404Umesto da na odmoru listam Tik-Tok i zadovoljavam se kratkim naletima dopamina u mozak, rešio sam da se ponovo bavim čitanjem, tom davno zaboravljenom veštinom.
Poneo sam u Budimpeštu čak dve knjige, kao i uvek kada radim digitalnu dekontaminaciju i držim telefon podalje od sebe, uključujući ga samo 2-3 puta dnevno da proverim poruke i propuštene pozive.
Pokušavam da to uvedem u svakodnevnu rutinu – nešto poput povlačenja u radnu sobu u Viktorijansko doba, sa nožićem za otvaranje pisama i perom spremnim za odgovore samo u određeno doba dana…
Međutim, kao svako dobro kučence koje su socijalne mreže navikle na dopaminski fiks (ne mislite, valjda, da skrolujete mrežom po svom izboru) nisam izdržao da ne proverim jednu vest na koju sam naleteo pre par dana.
Između dve neobične priče Embrouza Birsa (zbirka priča se zaista tako zove) ostavio sam knjigu i uzeo mobilni da izguglam kako je Albanija u jednom danu zatvorila sve kladionice i zabranila kockarnice svuda, osim u hotelima sa pet zvezdica.
Iako se ispostavilo da je neko samo vaskrsnuo vest iz 2019, i da su u međuvremenu kladionice rehabilitovane jer je procvetalo nelegalno tržište, ostaje činjenica da je potrebna ozbiljna i jaka država da se ovako nešto sprovede u delo.
Ali, zar je to baš morala da bude Albanija?
Ona ista Albanija, naš omiljeni sinonim za narko-državu i korupciju, arhineprijatelj sa kojim se decenijama gloðemo oko koske zvane Kosovo, onaj narod iz kamenite zabiti sa belim kapicama – oni uspeli da se izbore sa mafijom i zatvore kockarnice?
Bog i njegov smisao za humor…
I dok je moj mozak dizao sidro da isplovi u duboke vode analize, jedan sićušni njegov deo (nesumnjivo, mesto gde bi karikaturista smestio malog ðavola) u pozadini je i dalje govorio: “Lepo si mogao da kuliraš na odmoru i listaš makar Instagram, ako već nemaš Tik-Tok; ko u današnje vreme još čita vesti, bumeru? Samo pogledaš naslove i odmah formiraš stav…”
Ja ga ne slušam, jer je moje putovanje kroz imaginaciju započelo i nezaustavljive digresije su se već dešavale u misaonim putevima, da bi se na kraju spojile u jednoj premisi: Šta bi bilo kada bismo tako nešto pokušali da uradimo kod nas? Da zaustavimo ovu epidemiju kladionica, kada već ne možemo veliki kašalj…
Bum! Na sam spomen reči “veliki”, mozak odmah baca u prvi plan Velikog Nestora, našu Ali Ekspres verziju proročišta u Delfima.
On bi stajao za govornicom u mojoj priči, nabacio bi svoj šarmantni osmeh, okrenuo se iskusno prema kamerama i sa nepokolebljivim autoritetom u glasu izgovorio: “Kladionice? Pa to je najsmešnija epidemija u istoriji čovečanstva!”
Na uzaludne pokušaje novinara da ga vrate na pravi kolosek, objašnjavajući kako je ta pošast odavno zavladala Srbijom, da smo drugi u Evropi po broju kladionica po glavi stanovnika, on bi samo odmahnuo rukom: “U ovo doba godine su fenomenalni popusti u Las Vegasu, savetujem da se prošetate… Kad ste već tamo, svratite i do Oblasti 51, poznato je da američka vlada odavno sarađuje s vanzemaljcima, imate sve na jutjubu…”
Ovde se film prekida (barem u svojoj priči mogu da ga ućutkam), i otvara se sledeći kadar u kojoj ministarki zdravlja njen savetnik za odnose sa javnošću objašnjava kako da postupi sa donacijom od kladionice: “Uzmi im pare, svakako, ali je to krvav novac stečen na nečijoj propasti, ne ide da se pred kamerama rukuješ sa njima. Znaš, valjda, da kockanje spada u bolest zavisnosti, protiv koje se lekari bore?
Pa, kakvu onda sliku šalješ u svet, ako im se javno zahvaljuješ i od njih praviš dobrotvora… Zapamti, ako bi to uradili… Time bi de facto priznali potpuni slom našeg zdravstva…”
Ministarka bi odsečno klimnula glavom, sigurnim korakom izašla pred svetla kamera i mahnula gledaocima, a onda se sa osmehom na licu rukovala sa vlasnikom kladionice.
Njen savetnik se u bekstejdžu prisećao scene sa Homer Simpsonom vezanim za detektor laži, dok mu objašnjavaju princip rada tog aparata; na pitanje da li je razumeo, Homer samouvereno odgovara: “Da”, da bi mašina istog momenta eksplodirala u paramparčad.
Radnja se prebacuje na masovne proteste koji se dešavaju ispred kancelarija inspektora i službi nadležnih za kažnjavanje kladionica otvorenih blizu škola.
Pošto se nezadovoljnim građanima već dva sata niko ne obraća, oni konačno reše da uđu unutra i ostaju ukopani na mestu pred prizorom… Na stolovima sede tri majmuna; jedan je rukama prekrio svoje oči, drugi uši, treći usta.
Scena sa grupicom zabrinutih lekara koji već treći put lupaju na vrata Lekarske komore mi je možda omiljena; ono kada se kvaka pomeri i ispred njih se pojavi činovnik sa prstom na usnama: “Molim vas tiše malo, ovde svi spavaju zimskim snom. Ostavite cedulju, preneću im ja da ste bili kad otopli…” Neprocenjivo!
Poznati sportista je upravo završio snimanje nove reklame za kladionicu, otišao kući i zagrlio ženu i decu.
U sebi je počeo da ponavlja “ja sam samo radio svoj posao”, i više nije čuo ni smeh deteta, niti osećao milovanja supruge. Svanula je zora, a on je još uvek tražio način da objasni sebi zašto učestvuje u promociji nečega što je upropastilo desetine hiljada drugih porodica…
Lakše bi bilo kada bi mu neko jednostavno to zabranio, kada bi mu rekao kako taj posao više ne sme da radi, kao što je to slučaj recimo sa Belgijom, Italijom, pa i Holandijom, koja je zabranila svojim fudbalerima i drugim poznatim ličnostima da učestvuju u reklamama za kladionice. Onda bi sigurno mogao da zaspi.
Ovde se naracija prebacuje na moju malenkost; šetam gradom i počinjem da ih vidim na svakom koraku.
Tu su, vrebaju, opkoljavaju me kockarnice sa svih strana, guraju sa pločnika, pa me vuku, dozivaju da uđem i oprobam se u nekoj od igara… Jer sam ih video, jer sam dozvolio sebi da skrenem pogled ka njima. I one su to snimile…
To je to. Kraj je efektan, mislim se u sebi. Ni Embrouz Birs ne bi smislio ovako neobičnu priču.
Sigurno će sada početi da obraćaju pažnju na zgrade pored kojih svakog dana prolaze, da primete kako su kladionice lepo u njih uklopljene, ofarbane u crno ili drugu boju koja ne privlači pažnju, maltene nevidljive…
Kao u filmu “Senka” kada glavni negativac Kan pada i odjednom svi primećuju zgradu, koju ih je on hipnozom naterao da zaborave, i koja se sada naočigled svih niotkuda pojavila.
I onda ćemo se složiti da smo makar prepoznali problem, da kladionice poput boginja izbijaju po licu Srbije i dostižu epidemijske razmere, pa čak možete i da ih čujete kako niču poput bubuljica preko noći, evo je jedna – plop, evo još jedna – plop, plop, plop-plop…
P.S. Nešto sam zaboravio da vam kažem, a možda je bitno za ovu našu fabulu. Drugu knjigu koju sam na odmor poneo je “O pisanju” od Stivena Kinga.
Autor je lekar internista iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
