Neobjašnjiva harizma i talenat Žarka Lauševića: Sećanje Luke Ražnatovića

Ovako počinjem svoje oproštajne reči Žarku Lauševiću, kao odgovor svima onima koji žale za propuštenim ulogama, predstavama i filmovima, kao što su, davno, nakon prerane smrti Jesenjina, žalili za neispevanim i neispisanim stihovima. Ili još rogobatnije: za neostvarenim talentom, čime je bio zgrožen Majakovski.

Je li ko mogao drugačijim putem od onoga kojim je išao? Naravno da nije. Je li genije mogao putem utabanim i lakim? Naravno da nije. Je li genije mogao više od onoga što je bio? Nije. I malo li je toliko koliko je bio, a bio je genije? Nije.

Zato, svođenje čoveka, a tako i genija na njegov produkt i pretpostavku šta je još mogao iznedriti da nije išao putem kojim je išao, strašno je oskudno gledanje na čoveka. Put je morao biti onakav kakav je bio. Ono za čime se žali ne sme biti drugačiji put kojim je putnik, našim viđenjem, mogao hoditi. Žali se njegova patnja, nastala pod bremenom koje je svojim putem, baš takvim kakav je put bio i morao biti, poneo (i kakav je morao poneti).

Patnja je neodvojiva od genija. To je ono što ljudima promiče i ono što ljudi sakrivaju jedni od drugih kada nastoje da razumeju genija.

Patnje Žarka Lauševića bile su ravne njegovom talentu, beskonačne. Tako se i prepozna genije, u toj beskonačnosti. Sve u vezi sa njime je beskonačno, njegova reč, talenat, pogled, osmeh, pojava. Sada, kada nije više sa nama, tako je lako i iskreno izgovoriti da je otišao u večnost, jer večnost je postao još za života.

Iz poslednjeg perioda, pamtim „Senke nad Balkanom“ u kojima je glumio kontroverznog princa Đorđa Karađorđevića, u sporednoj ulozi. Svojom izvedbom čak i ne sasvim moralno ispravnog istorijskog karaktera, meni je bio jedna od najsvetlijih tačaka serije i svakako jedan od odlučujućih razloga zbog kojeg mi se serija svidela. Dao je svoj lik Milošu Obiliću, kojeg narod nikada više neće drugačije zamišljati. Neobjašnjiv epski ton i gluma koje je uneo u ovaj lik, ulivaju strahopoštovanje u svaku scenu u kojoj se pojavljuje.

Kao malom, mama mi je stalno pričala o Žarku Lauševiću, kojeg nema, koji ne glumi, utamničen, a bio je najbolji. Kaže ona, pojavi se, i čim izgovori nešto, potpuno te opčini. Neobjašnjiva harizma i talenat. Oplakivala je njegovu sudbinu i tragediju. Obradovala se kada nam se vratio, rastužila kada je primetila da ima tremor glave u jednom od njegovih televizijske gostovanja. Naslutila je ovo što je usledilo. Ako ima ikakve sreće u njenoj i njegovoj nesreći, to je ona u kojoj ona nije dočekala da pre nje ode njen „Oficir s ružom“, već da joj ružu danas donese.

Cetinjski kamen, težak, opor, suncem pečen, mrazom leđen, sporo, ali bez izuzetka, izrodi tako nekoga ko će obasjavati i pleniti dok je vremena. Oko takvih se ne diskutuje jesu li ili nisu po ukusu, po meri. Oko takvih nema neistomišljenika. Sa njima se ne takmiči. Ni oni se ne takmiče. Oko takvih neće biti dvojbe da su oni samo u prolazu ovim svetom i ovim vremenom. Oko takvih neće biti dvojbe da nam ih vreme ne može oduzeti.

Advokat Luka Ražnatović

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.