Neobrazovanje koje će narodu doći glave

Samu reč obrazovanje u ovom tekstu koristiću u njenom najširem značenju, možda ga ponekad i prekoračujući, zato što smatram da je i domaće vaspitanje, pa bonton, pa svakodnevno ponašanje, učtivost, da su i mnoge druge osobine takođe deo opšteg obrazovanja. A u svemu pomenutom Srbija danas izgleda kao da je tek u predvorju civilizacije, ne u njenoj savremenosti.

Osnovni razlog da se mladi obrazuju jeste da se oni nauče da misle, ne da bubaju činjenice koje danas preko interneta mogu da se doznaju za nekoliko minuta.

Navešću nekoliko primera neobrazovanja u njegovom širem značenju.

Više puta sam pisao o (na sreću penzionisanoj) profesorki Geografskog fakulteta u Beogradu koja je od studenata tražila da joj navedu tačan broj uništenih bicikala u toku Drugog svetskog rata. I na ispitima ih je rušila ukoliko taj „tačan broj“ nisu znali napamet. Na stranu to što broj uništenih bicikala s geografijom nema nikakve veze, ko je i kada te bicikle prebrojao kada mi nismo bili u stanju da prebrojimo ni naše žrtve tog rata?

Pošto sam ovih dana bio slabo pokretan, zamolio sam vlasnika jedne odlične pekare iz komšiluka da mi na kuću dostavi peciva. Rekao sam mu ime moje ulice i paran broj moje zgrade, a onda sam ga ugledao sa suprotne strane, na kojoj su neparni brojevi, kako traži moju kuću, što je očigledno značilo da on ne zna da su parni i neparni brojevi ulica s njenih različitih strana.

Prošle godine, sunčanog i lepog prolećnog dana, video sam devojčicu, staru tri ili četiri godine, kako radosno trči, široko se smeje i razdragano maše ručicama. A iza nje je išla njena baka koja ju je najprostačkije psovala, psujući joj čak i majku, a kada bi je stizala snažno joj je čupala kosu i šamarala. A pošto deca uobičajeno u ponašanju kopiraju roditelje i starije, zapitao sam se kakva će ta devojčica jednog dana biti majka. Ne verujem da će biti dobra.

Reči „Hvala“, „Izvolite“, „Dobar dan“ i slične od taksista, prodavača, šalterskih radnika možete da čujete iznimno retko, u manje od deset odsto slučajeva.

Osnovne osobine Srba i ostalih stanovnika Srbije su neljubaznost, nabusitost, netrpeljivost, namrgođenost, dakle sve ono što se u civilizovanom svetu smatra nepristojnim. Kada, obavezno prvi, nekom tinejdžeru iz moje zgrade kažem „Dobar dan“, on mi odgovori sa „Zdravo“, iako bih komotno mogao po broju mojih godina da mu budem deda. Što samo znači da kućno vaspitanje nikada nije imao.

Ali sada da se vratim na osnovno značenje reči obrazovanje. U gimnaziji, kao i na fakultetu, profesori su nam držali predavanja (mahom prepričavanja iz njihovih udžbenika) ekskatedra, onemogućavajući nas da ih u njihovom recitovanju prekinemo i postavimo bilo kakvo pitanje.

Kako sam se samo zaprepastio kada sam u toku studija poslednji semestar proveo u Americi! Sasvim suprotno nama, tamo su časovi držani u obliku neprestanih diskusija, a profesori i studenti su bili potpuno ravnopravni u iznošenju stavova i mišljenja o konkretnim pitanjima.

Hteli ili ne, studenti su takvim načinom nastave prosto bili naterani da se zainteresuju za ono što uče, da se zaintrigiraju, da nauče da misle ne samo u okviru svoje struke, već i uopšte, da razlikuju bitno od nebitnog, najsažetije rečeno – da se posle školovanja mnogo lagodnije kreću u svakidašnjem i profesionalnom životu.

Solidno obrazovanje podrazumeva i stalno čitanje beletristike i drugih knjiga, odlaženje u pozorišta i na likovne izložbe, posete muzejima, zainteresovanost za politička i socijalna kretanja, ali povrh svega na dobru pismenost. A funkcionalna nepismenost je takođe jedna od glavnih odlika u Srbiji.

Ovakvo loše stanje kod nas predugo traje, ali se užasavajuće pogoršalo dolaskom naprednjaka na vlast. Više nego minornog rečničkog kapitala, ne većeg od dvesta reči, nesposobnošću da pravilno iskažu i najjednostavnije misli, u skupštinskim diskusijama govoreći sve ono što u njima nije na dnevnom redu, a sve što kažu ispunjeno isključivo ličnim uvredama, takvi ljudi obesmišljavaju i samo postojanje parlamenta.

Potpuno ista situacija je i u režimskim medijima: crno i belo se tretiraju kao da su isti, istina i laž ravnopravno, notorne gluposti se proglašavaju za pamet, da dalje ne nabrajam.

Da ne pominjem da niko od tih poslanika i lažnih novinara nikada u životu nije ni video a kamoli koristio šestotomni Rečnik srpskohrvatskog jezika, Pravopisni rečnik, Rečnik stranih reči i izraza, Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna, Pravopis srpskog ili razne gramatike – sve te knjige, iako predstavljaju osnovni alat za pisanje i govorenje, u njihovom umovima i redakcijama tabloidnih medija ne postoje; ne postoje ni enciklopedije, leksikoni, stručni priručnici… Ali najstrašnije posledice takvog stanja isplivaće tek za deceniju, dve ili više, kada mlade neobrazovane generacije odrastu i preuzmu rukovođenje Srbijom.

Srbija se, pod uticajem nekih zemalja sa Zapada, u kojima iznad svega preteže interes za povećanjem kapitala, opredelila za tzv. dualno školovanje srednjoškolaca, pod kojim se podrazumeva i praktičan rad u proizvodnim pogonima za koje su učili.

Naravno da takva praksa ima izvesne prednosti, prvenstveno materijalne, ali se njom opšte obrazovanje srozava na nepristojno nizak nivo, a mladi uče da rade, ne i da misle. Od njih se ne stvaraju umni ljudi, od njih se stvaraju roboti, humanoidi i androidi.

Autor je istoričar kartografije i književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.