Neodgovorno je biti ličan

Pozitivne bi bile ubrzanje tih integracija dakle, jačenje pravne države i vladavine prava, rast ekonomije kroz više investicija i novih radnih mesta, smanjenje odlaska mladih i stručnih ljudi, veća sloboda medija i jačanje profesionalizma u njima itd. Do ovoga će doći ukoliko se u društvu postigne unutrašnji dogovor i Kosovo prestane da bude „nerešen problem“.

Negativne posledice će uslediti ako do dogovora ne dođe ili od njega Vučić odustane. Tada će se usporiti modernizacija zemlje koja je moguća jedino kroz proces pridruživanja EU. Srbija će ostati podeljena, sa autokratskom vlašću, slabim institucijama, bez ekonomske perspektive, sa ogromnom korupcijom, laka za destabilizaciju, osetljiva na pritiske.

Zato je ključno da Kosovo ne ostane „zamrznuti konflikt“, već da se i u Srbiji dođe do „konačnog rešenja“, što je suština Rezolucije 1244. Njen cilj je bio da se kroz dijalog, mirnim putem dođe do konačnog rešenja statusa Kosova u skladu sa principima Sporazuma iz Rambujea. Pisci rezolucije su bili rešeni da to „konačno rešenje“ neće biti ni ono što bi želela Srbija – da Kosovo ostane u njenom sastavu, ali ni ono što bi želeli Albanci sa Kosova – da se pripoje Albaniji. Sve što je pre usvajanja te Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti rekla Kontakt grupa stoji i u današnjem Ustavu Kosova. Najvažnije – „nema povratka na staro, neme priključenja drugoj državi, nema pripajanja delova susednih država“.

Nikada, naime, cilj albanskih nacionalista nije bila nezavisna država Kosovo već ujedinjenje svih Albanaca u veliku ili prirodnu Albaniju.

Dakle ideja da se u raspadu Jugoslavije „izgura“ Kosovo kao nezavisna država nije samo posledica naše nesposobnosti da od 1912. integrišemo kosovske Albance u srpsku ili jugoslovensku državu, već želja velikih sila da se obeshrabri ideja o Velikoj Albaniji.

Kosovska nezavisnost je nametnuta kosovskim Albancima kao važan ekser u kovčeg kojim se sahranjuje projekat Velike Albanije. Prijemom Albanije u NATO, zatim nedavno i Crne Gore, a u budućnosti i Makedonije, velikoalbanske aspiracije će zauvek biti onemogućene. Zapad ne želi Veliku Albaniju zbog svojih interesa. Jer bi čak i pokušaj formiranja Velike Albanije izazvao ogromnu destabilizaciju i vodilo ka raspadu Makedonije, ključne države za stabilnost regiona. A to bi dalje ugrozilo i onako rovito južno krilo NATO pakta.

Naš region je najlakše „potpaliti“ u Makedoniji, jer je to država kojoj susedi, otvoreno ili prećutno, osporavaju naciju, jezik, ime i teritoriju. Ali ona je opstala uprkos atentatu na prvog predsednika, pogibiji drugog, pobuni Albanaca, Miloševićevoj želji da je deli kroz „konfederaciju“ sa Grčkom. Ideja Velike Albanije je najveća opasnost za Makedoniju i zato je Kosovu nametnuta „građanska“ država kako ne bi postala druga država Albanaca.

Specijalni izaslanik UN-a Marti Ahtisari, koji je ovo realizovao, svojim planom formirao je novih pet srpskih opština južno od Ibra i time ukupan broj opština sa srpskom većinom duplirao. Pa je predvideo Zajednicu srpskih opština, kao mehanizam za integraciju „severa“ u kosovski sistem ne bi li zatvorio priču o podeli i olakšao opstanak Srbima posebno južno od Ibra. Tome služi i pozitivna diskriminacija u broju poslanika i garantovana mesta u Vladi Kosova, kao i srpski jezik kao zvanični jezik, po Ustavu.

Opstanak stotinak hiljada Srba na Kosovu važan je ne samo zbog očuvanje srpskog prisustva i uticaja na Kosovu, nego su oni (kao i ostali koji nisu Srbi ni Albanci) faktor koji je Zapadu dao razlog da Kosovu nametne multietničnost i građanski karakter države umesto nacionalne. Kosovari – ime je za sve građane koji žive na Kosovu i to im piše i u pasošima.

Otuda su oni koji se zalažu za „podelu Kosova“ svesni ili nesvesni zagovornici Velike Albanije. Prvi među njima kod Srba bio je „otac nacije“ Dobrica Ćosić. Ipak, formiranjem kosovske države i njenim priznanjem od više od sto zemalja, sprečeno je da raspad Jugoslavije stvori priliku za Veliku Albaniju. Za te države, kao najvažniji izvor međunarodnog prava za Kosovo, Rezolucija 1244 je ispunjena.

Velike sile su uvek presudno uticale na ove prostore, a njihovi interesi su bili da se ne dopusti stvaranje nikakve „Velike“ nacionalne države koja bi bila faktor nestabilnosti u budućnosti. Tako nisu imale šanse Velika Bugarska, Velika Mađarska, Velika Srbija, Velika Hrvatska.

Miloševićevim porazima u ratovima u Hrvatskoj i Bosni još jednom je onemogućena manja Jugoslavija (veća Srbija), koja bi, posle pada Berlinskog zida, zadržala uticaj Moskve na liniji Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica. Opstankom Bosne i Hercegovine onemogućeno je da i Hrvatska bude veća za zapadni deo Hercegovine.

Interes da ideja o Velikoj Albaniji još uvek živi, pored Albanaca, može imati samo onaj ko želi destabilizaciju ovog regiona kako bi svojim suparnicima stvarao probleme i tako olakšao svoju inače tešku poziciju. Naravno, preko naših leđa i kao do sada, protiv naših državnih i nacionalnih interesa. To je cilj politike „zamrznutog konflikta na Kosovu“.

A protiv te politike je inicijativa da se ovaj problem i u Srbiji konačno reši.

Do sada su mantre „I Kosovo i Evropa“ ili „Više od autonomije, a manje od nezavisnosti“ služile za održavanje statusa quo, odnosno zamrzavanje konflikta. Ipak danas, mnogo važnije od činjenice ko je pokrenuo „unutrašnji dijalog o Kosovu“ jeste odgovor na pitanje: ko može da ga uspešno završi i sprovede ono što će biti moguća odluka?

Zbog vlasti i moći koju danas ima, Aleksandar Vučić ima veliku šansu da bude taj. Verovatno je zato na vrhuncu svoje moći i pokrenuo „unutrašnji dijalog“ kao uvod u donošenje novog Ustava. Takođe on bi to mogao i zbog toga što ima javnu podršku međunarodnih faktora koji presudno odlučuju. Ali i zato što od Kosova zavisi tempo naših EU integracija, a od njih sve drugo, pa i dužina Vučićevog boravka na vlasti.

Da li mu u ovome treba pomoći?

Odgovor zavisi od sposobnosti da se sagleda šira slika situacije u kojoj se nalazi Srbija i region kao i prioriteta koje lično ima svako ko stoji pred ovom dilemom.

Razlog da se bude protiv sopstvenih stavova, samo zbog toga što ih je prihvatio i politički protivnik, ne izgleda mi kao odgovorna politika. Argument za to ne može da bude ni činjenica da je i sam Vučić često ličan.

Kada su 2005. Vesna Pešić I Žarko Korać od cele opozicije u Skupštini Srbije jedini ostali u opozicionim klupama i na svoj način, ne podržavši Miloševića, ipak podržali Dejtonski sporazum, nisu bili lični već politički odgovorni. Iako je „mirotvorac“ bio onaj koji je rat i započeo.

Tada je Srbiji bio potreban mir. Danas joj treba kraj kosovske agonije.

Autor je novinar i bivši narodni poslanik.