U svetlu javne rasprave oko donošenja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, otvorila su se mnoga pitanja koja se, pre svega, svode na to ko ima pravo i u kojoj meri da pruža pravnu pomoć građanima.
Da li u krug pružalaca pravne pomoći svrstati udruženja građana i pravne klinike pri fakultetima? Kao nevladina organizacija koja ima iza sebe gotovo 20 godina neposrednog rada sa građanima kojima su ugrožena ljudska prava i iskustva u pružanju besplatne pravne pomoći i zagovornici (konačnog) pravnog regulisanja ove oblasti, pre svega radi dobrobiti socijalno i pravno najugroženijih građana, nebrojeno puta smo delili svoja iskustva u pružanju pravne pomoći, kako sa medijima, tako i sa drugim organizacijama civilnog društva, pravnim fakultetima, ali i sa advokatima.
Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM na godišnjem nivou pruži oko hiljadu informacija, pravnih saveta i drugih oblika pomoći građanima u sastavljanju žalbi, pritužbi i drugih podnesaka. Naš pravni tim otvoren je svakog radnog dana za razgovore sa građanima kojima su povređena ili ugrožena ljudska prava. Poslednjih godina, pored uobičajenih problema koji se tiču porodičnog prava i radnih odnosa, o čemu smo više puta govorili i pisali u medijima, naše pravnice i pravnici angažovali su se u radu sa žrtvama krivičnih dela, pogotovo specifičnih krivičnih dela koja su motivisana mržnjom zbog pola, seksualne orijentacije, rodnog ili nacionalnog identiteta, porekla, rase, vere i drugih ličnih svojstava koje mogu biti osnov diskriminacije, takozvanih zločina iz mržnje. U radu sa žrtvama suočeni smo sa izuzetno lošim zakonskim položajem žrtve u našem pravnom sistemu, pre svega činjenicom da zakon ne poznaje ovaj pojam, iako ga sam pominje na pojedinim mestima, već osoba koja je ugrožena krivičnim delom ima položaj oštećenog, koji nije stranka, već, prosto, sporedni subjekt krivičnog postupka sa vrlo ograničenim korpusom prava. Vrlo često ovi postupci završavaju se presudom na osnovu sporazuma o priznanju krivice ili tzv. sporazumom o oportunitetu u kojima oštećeni ne učestvuje i nema pravo žalbe, već mu preostaje jedino mogućnost da vodi parnicu za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva.
Specifičnost mržnje kao motiva za izvršenje krivičnog dela na žrtvu ostavlja mnogo dublje i trajnije posledice nego što je to vidljivo organima postupka, tako da je vrlo česta pojava dvostruke, čak i trostruke viktimizacije oštećenog, koga je sam zakon skrajnuo u sporednog subjekta krivičnog postupka, relevantnog samo kao svedoka ili podnosioca imovinskopravnog zahteva koji se upućuje na parnicu. Oštećeni je u najbukvalnijem smislu postao objekt krivičnog dela i tako je tretiran u čitavom krivičnom postupku. Neznatne odredbe u zakonu koje postoje o zaštiti oštećenog u postupku, poput onih o saslušanju posebno osetljivog svedoka ne primenjuju se skoro uopšte ili nedovoljno. Ovo je posebno izraženo kroz problem krivičnog dela „nasilje u porodici“, gde je žrtva u neposrednom i bliskom odnosu sa učiniocem krivičnog dela.
Imajući u vidu dosadašnji rad sa žrtvama, kako krivičnih dela, tako i drugih povreda osnovnih ljudskih prava, voleli bismo da skrenemo pažnju na neophodne izmene zakona u cilju uspostavljanja zaštite oštećenih u krivičnom postupku, ali i da ukažemo na to da pružanje besplatne pravne pomoći, iz ugla pravnika i advokata obuhvata rad sa ugroženim i osetljivim kategorijama stanovništva, što osim uobičajenih pravničkih veština, podrazumeva i razumevanje njihovog specifičnog položaja i potreba, kao i određenu senzitivnost u ovakvim slučajevima.
Odgovor na pitanje – da li organizacijama civilnog društva i drugim subjektima treba dozvoliti zakonom pružanje besplatne pravne pomoći, leži upravo u specijalizaciji za određene slučajeve i određenu materiju, kao i direktnom i kontinuiranom radu sa žrtvama. Na kraju, pravna pomoć i postoji zbog građana, a ne građani zbog nje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
