Od kad se bavimo politikom govorili smo ono što mislimo da je neophodno da se kaže, ne razmišljajući o popularnosti naših stavova. Ni politički protivnici nam nisu osporavali spremnost da kažemo šta mislimo o Kosovu, ili o genocidu u Srebrenici, ili hrabrost da se zalažemo za članstvo u NATO-u i istopolne brakove u trenutku kad to za većinu našeg društva izlazi iz okvira političke prihvatljivosti.
O podršci Vladi govorili smo pred prošle izbore znajući da je to stav koji će naši birači teško prihvatiti, ali nam je izgledalo da je tad pred Srbijom stajala istorijska šansa da završi nekoliko poslova koji joj već predugo stoje kao kost u grlu. Rešenje kosovskog problema, konstantna kriza i nemogućnost dogovora tri naroda u BiH i konačno otvaranje pregovora sa EU, izgledali su kao dovoljno velik ulog da bismo sa njima izašli pred svoje birače i tražili podršku za posao koji Srbija mora da uradi, a nema nikog ko bi ga radio bolje i iskrenije nego mi. Od tada do danas postalo je jasno da ova vlada ne želi ili ne ume da reši probleme koji stoje pred nama onako kako moraju da se reše, postalo je jasno da ni sama ne zna da li želi da od Srbije pravi moderno evropsko društvu ili ničiju rusku zemlju. Nažalost, pokazalo se da nije do kraja svesna ni šta koji od ta dva izbora znači. Tako je nestao i taj minimalan prostor i smisao našeg ulaska u takvu vladu.
Uspostavljanje novih odnosa u regionu, bezbednosna politika koja će Srbiji obezbediti trajan mir i stabilnost, proevropska spoljna i unutrašnja politika, reforma državnog sistema i stvaranje uslova za ekonomski oporavak i opstanak zemlje su stvari koje je nemoguće raditi tako što ste jednom nogom u devedesetim, a drugom u 2015. ili jednom u Briselu, a drugom u Moskvi, a najčešće nigde. Savez koji pravimo želi da dâ odgovore na svako od ovih pitanja. Kada smo ušli u proces stvaranja novog saveza, koji bi trebalo da artikuliše stavove građanske Srbije i stvori kontratežu svemu što Srbiju vuče unazad, naravno da smo znali odakle će optužbe da dođu. Neke stvari su nas ipak iznenadile. Dan posle prve tribine na kojoj smo, zajedno sa Tadićem i Čankom, razgovarali sa ljudima u Domu omladine, izašao je serijal tekstova, sa iste dve ili tri teze i nekoliko varijacija. Dok su nas tabloidi napadali kao „gomilu koja se skupila da pređe census“ i „Vučićevu opoziciju“, razni analitičari, u TV programu koji po bizarnosti nadilazi sve Farme i Parove, napadali su nas da sa Kurirom rušimo Vučića.
Nemamo problem sa tim što su novine prepune članaka koji nabrajaju u čemu smo se sve razlikovali od Borisa Tadića, i u čemu se danas slažemo, jer je i jedno i drugo bio izraz naše politike koju nikad nismo krili. Ali, malo je neprirodno da dan posle, kad glavni režimski urednik, lično dođe na konferenciju za medije Borisa Tadića da zalepi za njega nekoliko uvreda, u Danasu izađe redakcijski komentar sa tezama bliskim tabloidnom načinu izveštavanja, u kome nas optužuju da smo neiskreni kad tvrdimo da posle izbora ne bismo ušli u vladu sa naprednjacima. Neprirodno je i da smo sve vreme, dok smo bili sami ili u novom savezu koji pravimo, sa jedne strane optuživani za nekakav dogovor sa vlašću, a sa druge, u tako kontrolisanim medijima kako su mediji danas kontrolisani u Srbiji, budemo redovno napadana stranka.
Da bi Srbija sutra postala bolje društvo, osim političara i novinari bi svoj posao morali da rade odgovornije i poštenije. Sigurni smo da Danas to već danas razume.
*Autor je zamenik predsednika Liberalno demokratske partije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
