foto (BETAPHOTO/MILAN TIMOTIĆ/MO)Đurić je napisao da sam „početkom raspada Jugoslavije imao malu ulogu u razradi ideje o ‘Velikoj Srbiji’ koja se danas okončava na odbrani granica takozvane pretkumanovske Srbije!“
Ja zaista ne znam koja je to moja „mala uloga“ koja se danas okončava velikim grehom, „odbranom granica pretkumanovske Srbije“.
Ne sumnjam da će Đurić ovu tvrdnju temeljno obrazložiti na sudu, pa ću možda posle toga steći status ratnog zločinca, kakav sam već odavno stekao u nekim krugovima Hrvatske zbog mojih ocena o genocidu i njegovom nastanku.
Đuriću smeta što ne samo ja nego i mnogi drugi istoričari i časni intelektualci smatraju da je on kao direktor Muzeja žrtava genocida, zbog znatnog smanjivanja broja postradalih Srba u Jasenovcu i čitavoj NDH, blizak Tuđmanu i njegovim procenama o ubijenim Srbima.
Da ova tvrdnja nije osnovana, Mišina ne bi 25. jula 2019. primio u posetu nemačkog istoričara Aleksandra Korba, koji je u svojoj knjizi potpuno porekao da se u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj desio genocid.
Prilikom te posete direktor Mišina ugostio je Korba i razgovarao s njim o temama u vezi s genocidom.
Taj njihov razgovor objavljen je u „Godišnjaku za istraživanje genocida“ na čak 26 strana.
I vladika Jovan Ćulibrk, koji kao predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida smanjuje broj postradalih Srba u Jasenovcu i čitavoj NDH, primio je Korba i dao mu je reč na naučnom skupu Pakračko-slavonske eparhije SPC i Muzeja žrvata genocida 2019. održanom u Srpskoj pravoslavnoj gimnaziji „Kantakuzen Katarina Branković“.
Mišina će objasniti koji je smisao susreta i razgovora s poricateljem genocida.
Đurić mi zamera što nisam odgovrio na tekstove koje su povodom mog članka „O genezi genocida“ nad Srbima u NDH napisali Bogdan Krizman, Nada Klaić i Mate Artuković.
Pošto je Đurić, kao istoričar, veoma jednostran, i pošto se njegovo pisanje svodi samo na dve oblasti, na genocid i na istoriju SPC u XX veku, on ne zna da sam sve hrvatske tekstove, do kojih sam došao, sabrao i objavio u posebnoj knjizi s predgovorom.
U toj knjizi, pod naslovom Dosije o genezi genocida nad Srbima u NDH, nalaze se i tekstovi pomenutih hrvatskih istoričara.
Da je ozbiljniji i odgovorniji nego što jeste, Đurić je u toj knjizi mogao da vidi da sam Krizmanu odgovorio, i da sam ga pozvao na javnu raspravu o genocidu, na šta se on nije odazvao.
Taj moj odgovor i poziv na javnu taspravu objavljeni su u NIN-u, 3. septembra 1989.
Nadi Klaić nisam odgovarao jer sam ocenio da njen kraći osvrt na moje pisanje ne zaslužuje odgovor.
Artukoviću nisam hteo i neću da odgovaram, ne samo zbog prezimena već pre svega zbog toga što se Mate po shvatanjima ne razlikuje od prezimenjaka Andrije.
Kad je već reč o tome šta su pojedini hrvatski istoričari pisali o meni i mojim radovima o srpskohrvatskim odnosima, Srbima u Hrvatskoj, jugoslovenstvu, Josipu Jurju Štrosmajeru, počinjenom genocidu i drugim temama, zar jedan, kako često o sebi hoće da kaže, školovani istoričar Veljko Đurić misli da su njihove ocene objektivne i naučne?
Zar misli da oni mogu i treba da me hvale?
Zar ne vidi i ne zna šta su sve o meni pisali mnogi poznati i priznati srpski naučnici?
Zašto su mu prihvatljiviji i bliži svojim tumačenjima hrvatski nego srpski istoričari? Ako je to tako, a to se vidi i iz ove polemike koju vodimo i koju je iznudio, ne treba da ga čudi što ga mnogi tretiraju kao Tuđmanovog sledbenika.
Na kraju ove replike dužan sam da kažem nekoliko reči i o samom njenom povodu.
Na moju tvrdnju da nisam ja predložio svog sina za dopisnog člana SANU, Đurić je napisao: „Ubeđen sam da je akademik Vasilije Đ. Krestić samo glasao za predlog neimenovanog člana Odeljenja istorijskih nauka.
Tajnu imena predlagača krije zapisnik sednice pomenutog Odeljenja, a njega, kako svedoče brojni primeri iz prošlosti, nećemo videti.
Ostaje sloboda za nagađanje da li je bilo nekakve kombinatorike u stilu ‘ja tebi ti meni….'“
U ovih nekoliko redova Đurić je pokazao koliko je neodgovoran, nepouzdan i zloban.
U Odeljenju istorijskih nauka još nije bilo glasanja o kandidatima. Prvo glasanje obaviće se 24. o. m.
Uprkos tome, Đurić krajnje neodgovorno, ali zlonamerno kaže da je ubeđen da sam ja „glasao za predlog neimenovanog člana Odeljenja“.
Da je pažljivo pročitao i da može da razume ono što je napisano, Đurić bi video da predlog nije obrazložio neimenovani član već doskorašnji sekretar Odeljenja. To što on ne zna ili neće da zna ko je bio doskorašnji sekretar, njegov je problem.
Ali, ovakvim pisanjem on je obmanuo čitaoce Danasa. Zapisnik sa sednice Odeljenja na kojem je izvršena nominacija kandidata Odeljenje još nije prihvatilo, on još nije validan, i verovatno će biti prihvaćen na sednici Odeljenja koja je zakazana za 24. april.
Međutim, Mišina unapred zna, kao da je to neka tajna, da će on biti nedostupan javnosti i da ga ona neće videti.
Da bi bio što uverljiviji u svojim lagarijama, Mišina je još dva puta ponovio svoje laganje kada je napisao: „Otac Silni nije znao za predlog a ipak je, zatečen, glasao za prijem sina Nejakog u zvanje dopisnog člana? Čist obraz!? Moralna vrednost!?“
U svojoj pakosti Mišina se nije zaustavio na laganju oko kandidovanja i glasanja za dopisne članove SANU.
Postavio je pitanje: „Koja je vrsta stanja kada sin odbrani diplomski i magistarski rad na Katedri gde mu je otac zaposlen kao profesor i kada otac glasa za prijem sina u SANU?“
Moj odgovor na ovo lucidno pitanje je da Petra Krestića treba poslati na proveru znanja kod Veljka Đurića Mišine, neospornog stručnjaka za umanjivanje srpskih žrtava postradalih u hrvatskom genocidu, a ako na tom ispitu ispolji neznanje, treba mu oduzeti diplomu!
Ovim odgovorom završavam svaku dalju raspravu s Veljkom Đurićem Mišinom.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
