Neosuđeni

„Nećemo više nikoga štedeti!“ – glasi pretnja u novinama. On je nevin, po novom Zakonu o informisanju. Neosuđen, a zastarela je i jedina presuda kojom je osuđen.

Ko je neosuđeni? Šef beogradskog resora DB Srbije, desna i leva ruka Radomira Markovića, u godinama smrti, kada je Miloševićeva DB bila teroristička organizacija. Naloge za likvidaciju Miloševićevih političkih protivnika izdaje Milošević, a organizaciju i ubistva obavljaju DB i njegova JSO. Milošević – Marković – Radonjić – Legija. Piramida smrti. Nagrade za zločin isplaćuje Mihalj Kertes, a obezbeđuje i kamione za ubistvo i prikrivanje ubistva. Svi iz ove piramide su osuđeni. Osim Milana Radonjića i njemu podređenih agenata tajne policije, bez čijeg angažovanja nije izvršen nijedan zločin. Pomilovan je i Kertes. Kazna odavno pravosnažna, ali on ne ide u zatvor.

Kako je, 1. oktobra 1999, uhapšen Vladimir Nikolić? Po Radonjićevom nalogu, na ulici ga kidnapuju Radonjićevi agenti: Basta, Lečić, Živaljević. Plastična kesa na glavu i vožnja u mrak. Zašto? Nikolić je, godinama, bio jedan od šefova beogradske DB. Zbog kontakata sa SPO, iz Službe ga najurio Radonjić. Po kidnapovanju, nastoje da izvuku iz njega da li zna nešto o onome što se priprema. Dva dana kasnije, u pokušaju mog ubistva, bivaju ubijena četvorica funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali. Nikolića, i posle zločina, drže u mraku. Zašto? Plaše se da će, sa slobode, pomoći Ekspertskom timu SPO u pronalaženju ubica.

Epilog. Radonjić i Basta simbolično osuđeni „zbog nezakonitog hapšenja“, a presuda zastarela. Živaljević, sadašnji predstavnik BIA u Skoplju, oslobođen.

Kako je, 11. aprila 1999, ubijen Slavko Ćuruvija? Po Radonjićevom nalogu, prate ga Radonjićevi agenti. Među njima i Stevan Basta i Ratko Romić. Operacija se zove „Ćuran“. Kad agenti jave šefu da je „Ćuran“ ušao u dvorište, prilazi ubica i puca. Sledećeg trena ubica (jedan ili dvojica) ulaze u vozilo sa lažnim registarskim tablicama i odlaze. Sve istražne indicije ukazuju na to da je za volanom bio Radonjićev agent Ratko Romić.

Epilog. Niko osuđen. Niko, do časa ovoga, ni optužen.

Kako je, 3. oktobra 1999, izvršen masakr na Ibarskoj magistrali? Uključena je cela piramida smrti: Milošević – Marković – Radonjić – Legija, a Kertes dao DB-u kamion kojim je počinjeno ubistvo i, posle ubistva, drugi takav kamion, da se prikriju tragovi. Žrtvu, koju treba ubiti, DB vodi pod šifrom „Diva“. Marković je šef celog DB, a Radonjić komandant onih koji, mesecima i svakominutno, tajno uhode „Divu“ i sve, čak i to ko mu je u pratnji i na kom sedištu sedi, odmah javljaju Radonjiću. Svi koji su tajno pratili Ćuruviju, prate i mene, samo što je ekipa Radonjićevih agenata znatno proširena. Bilo ih je 37. Legija čeka na Magistrali da mu jave kada da pokrene kamion, koji vozi Nenad Ilić, i vozilo koje će da, posle zločina, prihvati ubicu.

Epilog. Radonjić neosuđen. Svi, koji su me tajno pratili, neosuđeni. Prema presudi Vrhovnog suda, postojale su „ozbiljne indicije“ za kažnjavanje i Radonjića, ali nisu imale snagu „sudskog dokaza“.

Kako je pripreman budvanski atentat na mene, izvršen 15. juna 2000? Odmah posle zločina na Ibarskoj magistrali, po Radonjićevom nalogu, Basta i Romić idu u Budvu, da spolja slikaju moj stan, baštu, prilaze, susedstvo i najbližu okolinu. Komanda državnog terorizma pretpostavlja da ću se, posle užasa na Magistrali, skloniti u Budvu. Radonjić svojim agentima izdaje lažni putni nalog, da idu u Novi Pazar. Oni slikali, album fotografija predali Radonjiću, a on Radomiru Markoviću. Ubrzo, Radonjiću javljaju da se moraju slikati još neki detalji. Basta i Romić, po drugi put, odlaze u Budvu. Priprema je obavljena. Za svaki slučaj, Radonjić šalje Bastu u Budvu i treći put, neposredno uoči atentata. Tamo Stevan Basta pokazuje snimljeni album Branku Berčeku, Legijinom teroristi koji je izabran da puca u mene. Sa njim obilazi kuću i objašnjava mu otkuda je najlakše prići, kojim pravcem pobeći, a kojim, jer je tamo budvanski MUP, nipošto ne bežati. Na sami dan atentata, Legija se konsultuje sa Milanom Radonjićem. Jedan od atentatora, Nenad Ilić, 23. aprila 2004, pred istražnim sudijom i pred svojim braniocem, sve ovo diktira u zapisnik o saslušanju. Diktira i da je celoj ekipi iz Budve, Legija uručio koverte sa po 10.000 maraka, kojim ih časti Kertes, dok ih je „predsednik Sloba častio helikopterom“, koji je, da izvuče atentatore, poslao u Crnu Goru.

Epilog. Pred Specijalnim sudom, za ubistvo Ivana Stambolića i budvanski atentat, Radonjić nije osuđen. Ni Basta i Romić. Ni Kertes. Nisu, jer nisu ni optuženi. Promaklo, eto, specijalnom tužiocu.

Moj pravni zastupnik, advokat Dragoljub Todorović, zbog pripreme ubistva, preduzeo je privatno krivično gonjenje Radonjića, Baste i Romića, a tek pre godinu i po dana, Okružno tužilaštvo (a ne Specijalno?) preuzelo je optužnicu. Sada im se sudi. Optuženi su bezbrižni. Oni su, kažu, „ponosni na sve što su činili“. Oni su „štitili državu“. Od koga? Od „unutrašnjih terorista i neprijatelja“, što su, zvanično, za DB Radomira Markovića i Milana Radonjića, bili svi politički protivnici Slobodana Miloševića i njegovog režima.

Milan Radonjić je neosuđen. Deset godina posle tolikih likvidacija, on je danas – tužilac. Na optuženičku klupu šalje preživele. I svakog ko se ne klanja istini da je on – gospodin Neosuđeni. Sramota za srpsko pravosuđe. Sramota za sve nas. Sramota za Srbiju, kojoj je, izgleda, neophodan njen Simon Vizental.