Neovlašćeni pregovarač

A razlozi su mnogi: (ne)viđeni dokument, demantiji domaćina, sporna tačka deset koja je tek u Beloj kući uočena „u 500 puta čitanom“ papiru, posledice ranijih međudržavnih ugovornih obaveza, stolice, olovke, ključevi dobijeni iz ruke američkog predsednika Donalda Trampa na važnom susretu za njegovu predsedničku predizbornu kampanju koji, kako je potom saopštio Trampov posrednik za KiM Ričard Grenel, nije preneo ni jedan američki medij.

Da li su za ovaj beogradski politički blam najveći krivci ranije srpske vlasti koje su prihvatile izmeštanje pregovora o KiM iz SB UN u EU i postavile pogrešno pitanje pred Međunarodnim sudom pravde, kako tvrdi aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je u kući „drži“ polukonstituisani parlament i vladu koja više nikog ne predstavlja?

On je mimo ustavnih ovlašćenja prošlog petka u Vašingtonu „razmenio pismena“ sa SAD na temu unapređenja ekonomske saradnje Beograda i Prištine koja je u ovom američkom papiru prvi put dovodi u vezu sa statusom Jerusalima, odnosom prema Hezbolahu i LGBT osobama.

Osim što se ovim dokumentom krši Rezolucija 478 SB UN, a ne pominje na KiM važeća Rezolucija 1244, diplomatija i pravnici ne mogu da se slože da li je i za koga ovaj „papir“ (ne)obavezujući, što zasigurno neće biti slučaj sa dokumentom na kome je Vučić odmah posle Vašingtona poradio u Briselu gde je, takođe bez zakonskih ovlašćenja, nastavio politički dijalog sa kosovskim premijerom Abdulahom Hotijem.

Specijalni predstavnik EU Miroslav Lajčak potvrdio je da je u ponedeljak otvorena priča o pravno obavezujućem sporazumu između Srbije i Kosova, na šta se zvanični Beograd obavezao na početku pridruživanja EU.

Srbija je i pre Vučića imala predsednike koji su mimo Ustavnom propisanog parlamentarnog uređenja praktikovali predsednički sistem vladanja. Tačno je da je jedan od njih zbog neovlašćenih pregovora o razmeštanju Euleksa na KiM 2008. razmontirao kohabitacionu vladu DS i DSS, a potom u koaliciji sa SPS pristao da se o KiM pregovara u EU.

Ali, činjenica je i da su poslanici SNS, koji su u Skupštinu Srbije prvi put ušli u izbornom „dresu“ radikala, bez obzira na sve izrečene kritike, redovno glasali za izveštaje tadašnjeg pregovarača sa Prištinom. Iako su time formalno u parlamentu, najvalidnijoj instanci, stali iza Tadićeve kosovske politike, naprednjaci su 2012. došli na vlast predizbornim obećanjima o poništavanju svih „Borkovih sporazuma“, na osnovu njih donetih vladinih uredbi i vraćanju pregovaračkog procesa u SB UN.

Kako su posle stigli do postavljanja granica između severnog dela KiM i centralne Srbije, Briselskih sporazuma, podizanja pregovora u Briselu na predsednički nivo, zagovaranja razgraničenja, predaje spoljne politike u tuđe ruke..? Ima li SNS makar stranačku kosovsku politiku ili „vezuje konja tamo gde gazda kaže“?

Vučić uporno tvrdi da ga „ograničava“ i mišljenje Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova, iako ono nije pravno obavezujuće. Do njega drže samo Priština iz interesnih razumljivih i AV iz politički nerazumljivih razloga.

Ono što je obavezujuće jeste pregovarački okvir EU za ulazak Srbije u Uniju, koji podrazumeva i potpis na pravno obavezujućem dokumentu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom, što je Beograd prihvatio. Ko treba da o tome obavestiti i javnost u Srbiji?

Iako se izvinila zbog, neki kažu vulgarnog komentara o potpisima u Vašingtonu, portaparol Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova je zapravo pogodila suštinu.

Rečeno brutalnim jezikom ruske diplomatije, neovlašćeni srpski pregovarač je u Beloj kući, da prosti njegovo i sva druga lica, „skinuo gaće“, navodno, zarad „budućnosti“. Čije?

Da li se time iskupio što je pred prošle predsedničke izbore u SAD tipovao na Hilari Klinton i Fondu njene familije dao dva miliona dolara državnih para kako bi se, navodno, zvanično rukovao sa Trampovim prethodnikom, a sad se otkriva da pred vratima čeka i kod ruskog predsednika?

Koliko su izborni događaji u Crnoj Gori uticali na brzinu potpisivanja u Vašingtonu, već odlaganog zbog optužnice koju je protiv Vučićevog kosovskog „kolege“ Hašima Tačija podiglo Specijalno tužilaštvo u Hagu?

Zbog čega se ćuti da je SB UN, dok je Rezolucija 1244 na snazi, jedina merodavna instanca za KiM, sa sve rizikom od kineskog i ruskog veta i da je više od polovine biračkog tela Srbije bojkotom poslednjih parlamentarnih izbora pokazalo da je protiv Vučićeve politike?

Da li je u slučaju KiM raspoloženje možda drugačije, ili je vreme za lekcije kneza Miloša Obrenovića o ćutanju naroda u Srbiji?

Autorka je novinarka Danasa