Nepatriotski – antifašizam!

Sećanje na čika Ljubinu priču osvežilo je ovih dana u javnosti više puta postavljeno pitanje: zašto se u Srbiji zapravo prikriva ili veoma stidljivo govori o antifašističkoj ulozi ovdašnjeg stanovništva koje je zajedno sa saveznicima dobilo rat protiv Hitlera? Povod su naročito bili negdašnji julski praznici 4. i 7. dan u sedmom mesecu. Odgovori su bili – razna objašnjenja i rezultati sad već naučnih studija. Izgovor je otprilike glasio da to tada nije bio ustanak protiv fašista već – početak bratoubilačkog rata, potkrepljen decenijama poznatom mantrom da je „sedmog jula u Beloj Crkvi Srbin ubio Srbina“. Na „navodnog antifašistu“ Žikicu Španca pucao je žandarm, Srbin i ubio ga. I bilo je tako, ali je ostala i nedoumica: da li bi članovi Srpskog pokreta obnove (SPO), autori mantre, bili spremni da je ponove ako se utvrdi da su oni što su devetog marta ubili mladića i jednog policajca bili Srbi? Ili da li bi bio amnestiran policajac Srbin koji bi iz kordona, za vreme demonstracija 90-ih, pucao u studente? Ako bi važila ista mantra onda bi to značilo da su nacija i nacionalizam još neuporedivo važniji, kvalitetniji i „ljudskiji“ od antifašizma?

Za istoričare, političare, možda i mnogobrojne eksperte ovakva pitanja i pogledi su najverovatnije nategnuti, iskonstruisani, neprimereni, uvredljivi, površni, dostojni samo „neznalačko-sveznalačke“ novinarske pameti. Možda, ali nije li i pokušaj rehabilitacije kvislinškog premijera Milana Nedića baš dobar primer za čika Ljubinu priču o spasavanju ljudi i dobrim srcima srpskim, mada čika Ljuba to u ono vreme nije naglašavao, možda i iz straha od bratstva i jedinstva. Pa iako ovog jula Nedić i kvislinzi nisu bili prvorazredna tema, zataškavanje antifašizma kod Srba nije izostalo. Pokazala se čak i prava doslednost u tome. U medijima se podsećalo da se zbog stida što se borilo protiv fašista niko od zvaničnika nije pojavio na obeležavanju 60-godišnjice Aušvica i da se često sve stavlja „u kontekst ideologije“.

Julski „jubileji“ nisu se i ne mogu se svesti ipak samo na ono što beše u prošlosti. U jeku ovih rasprava obelodanilo se da iz Srbije niko neće ići na ovogodišnje obeležavanje Srebrenice. Predsednik Tadić je ranije odlazio, ali nije više vreme samo za predsednički gest. Nije li bilo logično da posle rezolucije usvojene u Skupštini Srbije o Srebrenici makar i bez reči genocid, zvanična delegacija ili jedan predstavnik demokratskog srpskog parlamenta bude tamo? Ma šta mislili, ostaje da je ceo zvanični svet, uključujući i Ujedinjene nacije, Srebrenicu označio kao najveće gubilište civila posle Drugog svetskog rata? Tu činjenicu ne može da ospori niko. Stradali su masovno i Srbi i Hrvati, pa je baš sad predsednik Tadić čak izjednačio nedela Mladića i Divjaka (!), ali nije viđeno toliko pogubljenje nedužnih na jednom jedinom mestu. Baš kao što su Jevreje ubijali na nebrojeno mesta, ali je Aušvic simbol zla.

Srebrenica i Aušvic su izgleda danas ovde postavljeni u istu čudnu ravan: mesta gde se ne mora uvek počast odavati, za razliku od Jasenovca ili možda nekog novog „srpskog Blajburga“, iako se u svim protivrečnostima trenutka nije moglo izbeći priznanje da su Jevreji i ovde stradali i da ih nisu svi Srbi zdušno spasavali. Posle se moralo otkriti Staro sajmište, beogradsko gubilište Jevreja gde su nemački okupatori (bez domaće pomoći?) nemilice odvodili nedužne samo zbog druge nacije i vere. Možda će se jednom i saznati kako su Jevreji maricama odvođeni iz svog doma u beogradskoj ulici Visokog Stevana te 1941/42, a likvidatori s kundacima nisu bili samo nemački vojnici, čak ni u većini.

I sad, uobičajeno julsko pitanje: da li je antifašizam u Srbiji sramota ili pravda? U odgovorima najviše začuđuju mlađe generacije autora koji sve znaju kako je bilo. Zanemarujući brojnost živih svedoka. Valjda osokoljeni uspešnim odgajanjem generacije nacionalnih strojeva.