Svi poznajemo nekog ko nikad, doslovno nikad, ne preuzima odgovornost za svoje greške, ko nikad neće priznati da je napravio neki propust ili u nečemu pogrešio.
A kamoli da iscedi iz sebe onu „tešku stranu reč – izvini“ kako je pevao naš nezaboravni Balašević.
Ako imamo nesreću da nam je to neko blizak, s kim smo odrasli, s kim (moramo da) živimo ili radimo, znamo koliko nas to košta nerava, energije, koliko nas „izluđuje“ i iscrpljuje.
To su ljudi koji će uvek pronaći krivca u drugome, u okolnostima, u ružnom vremenu, zlonamernim ljudima, lošoj sreći, prethodnicima, precima, sudbini…
Njihov arsenal opravdanja sebe i okrivljavanja drugih je neiscrpan i odatle, kao da uvek nose otkočen samopuneći pištolj, brzinom svetlosti ispaljuju metke žalbi i optužbi.
Ali će zato za svaki dobar ishod trijumfalno pripisati zasluge sebi: svojim sposobnostima, osobinama, umeću, trudu.
To su nepodnošljivi ljudi.
Podižu nam pritisak, izazivaju grčeve, aritmiju, želudačnu kiselinu, glavobolju i nervozu.
Zato što nameću okruženju svoju samoobmanu, opasnu iluziju da je uopšte moguće da bilo koji čovek bude nepogrešiv.
Izvrću sve činjenice koje im ne idu u prilog silom ih uterujući u svoj šablon.
Na kraju krajeva, ko šljivi činjenice, a tzv. postistina znači samo da postoje ljudi koji, zbog svoje izuzetnosti, ne moraju da mare za njih.
Kao ni za zakone.
Šta se događa kad se ne radi samo o pojedincima, nego o grupama, kolektivima?
I to onima koji su toliko narasli u sili i moći da kao ogroman, težak poklopac guše celo društvo.
Naučnici i profesori sa univerziteta u Varšavi i Poznanu i Londonskog univerziteta su u periodu od 2012. do 2020. sproveli nekoliko velikih istraživanja na temu koncepta kolektivnog narcisizma.
Njihova istraživanja potvrđuju da kolektivni narcizam (u daljem tekstu KN) lakše buja u onim grupama čiji članovi dele nisko samopoštovanje i velike sumnje u sebe, pa pripadnošću grupi kompenzuju percepciju sopstvene neadekvatnosti i inferiornosti.
Zbog toga je glavna odlika, kako individualnog tako i KN neprekidno traženje priznanja od drugih.
Kao jedan od ključnih zaključaka svojih istraživanja, autori ističu razliku između visokog vrednovanja svoje grupe (nacije, vere, partije, sportskog kluba…), tj. kolektivnog ponosa i KN.
Naime, onaj ko je pogođen virusom KN ne oseća ponos na svoju grupu, već potrebu da neprestano dokazuje da je ona superiorna u odnosu na druge.
Zbog ove nezasite žudnje za samodokazivanjem narcističke grupe pribegavaju neumerenom samohvalisanju i ponižavanju, šikaniranju i nasilju prema svakoj drugoj grupaciji ili pojedincu koji, u njihovim očima, predstavlja pretnju za njihovu lažnu i napumpanu sliku o sebi.
KN je motivisan zajedničkom percepcijom pretnje sopstvenoj važnosti, a ne osećanjem zajedničke sudbine koja doprinosi društvenoj solidarnosti.
U skladu sa uverenjem da su bolji od drugih, ali da to drugi neće da vide ili baš zbog toga hoće da ih unište, narcističke grupe svuda love znake zavera uperenih protiv njih.
Njihovo preuveličavanje sopstvene važnosti ih nagoni da veruju da su drugi obuzeti njima, zavide im i samo vrebaju priliku da ih napadnu i naude im.
Zajednički neprijatelj je činilac koji pomaže u izgradnji homogenosti i jedinstva unutar narcističkih grupa, držeći ih u stalnom stanju budnosti i mobilizacije.
KN je faktor agresije usmerene izvan svoje grupe, kojim se objašnjava nerazumnost manifestacija njihovog podozrenja i odmazde.
Oni očas posla „detoniraju“ pravedničkim gnevom, jer smatraju da im se nepravedno oduzima nešto što im pripada zbog njihove izuzetnosti i bezgrešnosti.
Njihova isključivo samousmerena pravdoljubivost pruža im osećaj da je njihov osvetnički žar legitiman.
Nikada ne priznaju nijednu, ni najmanju grešku, ili ako je priznaju, odmah iza iznuđenog priznanja sledi ono „ali“ i uzvratna paljba (a kako drugi, a šta su nama drugi radili…) koja briše prvi deo iskaza.
Za grupe koje ispoljavaju KN tipično je da biraju autoritarne pa i totalitarne vođe.
Pored toga što im osećaj da ih čvrstom rukom vodi neranjiv ili izuzetno moćan lider pruža sigurnost u sebe koja im nedostaje, na njih se magijski izliva deo njegove veličine i izuzetnosti.
Tako na njihovim javnim skupovima, organizovanim raznoraznim povodima, ali uvek u cilju jačanja osećanja veličine, izuzetnosti i snage grupe, možemo videti članove i simpatizere, od onih na najvišim funkcijama do onih najsitnijih šrafova uhodane mašinerije, visoko podignutih čela, prkosnih brada, isturenih ramena i stava nabildovanog samopouzdanja.
Lideri narcističkih grupa, i sami narcisoidne ličnosti, očekivano koriste simptome svojih sledbenika, jer se i sami hrane neumerenim potvrdama svoje tobožnje superiornosti.
I gospodar zavisi od sluge, davno reče Hegel. Autori citiraju deo iz jednog Hitlerovog govora koji gotovo idealno sumira pravu prirodu veze između individualnog i KN: „Moja grupa je bolja i važnija od drugih grupa, ali nije isto što i ja. Još uvek nije dostojna mene.“
Svaka sličnost sa… itd.
I da se razumemo: nije ovaj tekst plod moje pristrasne, mrziteljske ili plaćeničke interpretacije.
Individualni narcisizam je klinički kategorisan poremećaj, a KN je društvena patologija. Ko ne veruje u virus i u vakcine, ne mora ni ovim društveno-naučnim studijama.
A zainteresovane čitaoce koji nemaju fobiju od nauke upućujem da provere moje izvore ukucavanjem u pretraživač: collective narcissism + warsaw and london university.
Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
