Nepodnošljivo loš zakon

Osim toga, potrebni su ljudi koji svoju stručnost neće prodavati za šaku dolara, koji će se u svom radu držati savesno i pošteno, ne obmanjujući ljude iz politike predlozima zakonskih rešenja koja se ne mogu ili teško mogu da primene.

Ima se utisak kao da nemamo ljude koji su dobri zakonopisci, jer ako ih ima i ako su oni angažovani u izradi zakona, otkud toliko loših zakona? U pitanju su razni uzroci koji dovode do izrade loših zakona, pa je otuda neophodno da se otklanjaju konkretni uslovi koji dovode do takvih rešenja. Lako je pričati na nivou opštih stvari kojima se konstatuju zakonodavni promašaji, ali je nužno što pre suočiti se sa svim razlozima koji dovode do loših zakona. Čini mi se da je jedan od bitnih razloga politički voluntarizam koji se nameće kao uslov bez koga se ne može. Tome doprinosi opšti stav političkih stranaka koje svoje predizborne i postizborne aktivnosti svode na olako data obećanja o brzom donošenju zakona kojima će se život učiniti bajkovitim. U atmosferi približavanja EU građanima se čini da je zakonodavna aktivnost najpreča delatnost, verujući pritom da su sva zakonska rešenja dobra i neophodna, i da tu nema šta da traži bilo kakva stručna kritika. Jedan od fundamentalnih propisa jeste Zakonik o krivičnom postupku, koji je počeo da se primenjuje 1.10.2013. godine. To je propis na kome ozbiljne i odgovorne zemlje rade godinama, uz angažovanje najvećih eksperata krivičnog procesnog prava. Međutim, mi smo taj zakonik doneli na rate, uz neprestano navodno popravljanje rešenja koja su prvobitno data. Sve u svemu, taj zakonik je donet, i odmah je prilikom primene pokazao takve nedostatke zbog kojih se može okarakterisati kao nepodnošljivo loš zakon. Šta uraditi u takvoj situaciji? Naravno, bez tog zakonika nema vođenja krivičnih postupaka, a to je nezamislivo za jedno društvo, koje bi se u takvoj situaciji potpuno urušilo, bez nade da se iz haosa izađe. Dakle, on se mora primenjivati, i pored svih teškoća, ali se istovremeno mora o njemu raspravljati na nivou struke i nauke i na taj način sačiniti predlozi o izmenama i dopunama kako bi se popravio, ili, ukoliko to nije moguće, da se donese novi zakonik u kome neće biti toliko rđavih rešenja, kao što ih sadašnji ima.

Prosto je nemoguće navoditi u jednom ovakvom napisu primere loših rešenja, ali se može slobodno konstatovati da se njegovom primenom ne dolazi do toga da nevin bude oslobođen, a krivac bude osuđen. Naprotiv, postoje veliki izgledi da se postigne suprotan rezultat od onog koji je kao cilj krivičnog postupka postavljen i određen u samom zakoniku.

Otkuda ovako loš zakon i koji su to pravnici koji su ga pisali? Jedno je sigurno – nisu to loši pravnici koji ne poznaju elementarne postavke krivičnog procesnog zakonika. Oni su samo sprovodili volju i neznanje stranog savetnika, koji je sebi dozvolio da se nametne iznad svih, rukovođen samo jednom činjenicom da je za izradu zakona plaćeno iz donacije strane zemlje. Bolje bi bilo da je prepisan Zakonik o krivičnom postupku te zemlje nego što je rađeno po diktatu njihovog predstavnika, koji ne poznaje ni našu tradiciju u toj oblasti, a ni dosadašnji sistem krivičnog procesnog prava.

Autor je advokat