Nepotrebne obaveze i dogme umesto funkcionalne pismenosti

Pre svega, trebalo bi da se malo zapitamo o tome kakvu školu želimo, iz perspektive đaka, prosvetnih radnika i roditelja.

Najjednostavnije rečeno, suština bi bila da kroz usmerenost na učenje i primenu naučenog omogućimo deci da ostvare svoje potencijale.

Ali da li je tako?

Svakodnevno vidimo da čim se se pojavi neki društveni problem, istovremeno se pojave i glasovi koji kažu to treba da bude obavezan predmet u školi, kao da ne postoji nešto što se uči i u porodici, u društvu vršnjaka, i iz životnog iskustva.

Isto tako, različite interesne grupe imaju ideju da se u školi uči ono što njima treba, a upitno je da li je potrebno đacima.

Pogledajmo glavne probleme obrazovanja oko kojih se slaže većina društvenih aktera: prvo, i letimičan pogled na program i obaveze đaka, pokazuje nam prenatrpanost sadržajem, koji je opterećenje i za đake i za nastavnike.

O tome najviše svedoče sami nastavnici koji te programe sprovode u delo, a čujemo da se i roditelji kod kuće bore sa domaćim zadacima.

I to u mlađim razredima, posle dižu ruke, jer ne mogu vise da prate zahteve programa. Postaje preobimno i za roditelje.

Drugo, administrativna opterećenja za nastavnike su takođe dodatni problem, neko je prenormirao ceo proces, a veliki broj obaveznih seminara za nastavnike je sumnjivog kvaliteta, i slobodno se može reći, nepotreban i služi da ispuni formu i za laku zaradu većine licenciranih prodavaca tih usluga.

To je inače trend u svim društvenim oblastima, prenormiranje, nametanje nepotrebnih obaveza, i usluga koje moraju koristiti, što je naročito vidljivo u privredi.

Umesto da se olakša poslovanje, ono se komplikuje.

Treće, Program za međunarodnu procenu učenika (PISA) koji trenutno meri matematičku, čitalačku, naučnu i naučnu kompetenciju petnaestogodišnjaka, pokazuje da su naši đaci u velikom broju funkcionalno nepismene osobe.

U odnosu na prosek zemalja (OECD) u kojima se to merenje vrši, naši đaci zaostaju u svakoj navedenoj oblasti i od 79 zemalja zauzimaju 45. mesto (Danas, 03/12/2019).

Četvrto, evidentno je da u srednjim školama nastavnici predaju i đacima koji ne mogu da prate program, što predstavlja veliki problem za organizaciju nastave, a to se kasnije prenosi i na fakultete, i to kada su u pitanju bolji đaci.

I tako bismo mogli unedogled da nabrajamo.

Ipak pokušao bih da iznesem neka razmišljanja i modele kako bismo mogli da pristupimo rešavanju problema u obrazovanju.

Predložio bih, kao i prof. dr Aleksandar Baucal (podkast Agelast, 08/10/2021), da usled zamora od konstantnih reformi, koje kako vidimo ne rešavaju probleme, već nameću nove, da se napravi pauza od dve godine uz jedan pravi dijalog o obrazovanju u kome bi učestvovali svi akteri i izneli svoja mišljenja o procesu, a ministarstvo koje bi moderiralo te razgovore bi na osnovu te analize prilagodilo sistem i time ga učinilo transparentnijim i pre svega prihvaćenim.

Da podsetim, sličan model je ranije, 2008. godine, primenila ministarka Snežana Marković sa svojim timom, ispred Ministarstva omladine i sporta, prilikom izrade Strategije o mladima, koja je ostala, posle njenog mandata, samo mrtvo slovo na papiru, uprkos velikom broju realizovanih smislenih projekata, a pritom je ceo proces pozitivno ocenjen i to na evropskom nivou.

U međuvremenu, poučeni odvijanjem nastave u doba korone, nastavni programi bi bili smanjeni, preopterećenost gradivom bi se zamenila radom na boljem razumevanju materije, uz slobodu nastavnika da prilagođavaju program đacima, na dobrobit i jednih i drugih.

Tako bi se više posvetili sadržaju i diskusiji, čime bi se podstaklo razmišljanje i na taj način lakše gradivo.

I tu se vraćamo na početak teksta.

Sve ostalo što ne bi trebalo da bude u školi bi moralo da se izmesti u organizacije ili institucije koje se bave tim društvenim temama.

Mogućnost izbora je vrednost koja više doprinosi interesovanjima, nego nametanje nepotrebnih obaveza.

Zašto i veronauka i građansko vaspitanje moraju biti uopšte predmeti u školi? Ili zašto se veronauka ne uči u verskim objektima, kao što kaže i nekadašnji ministar Srđan Verbić (N1, Novi dan, 08. 11. 2021)?

A dodajem, oni mogu biti dotirani od države u skladu sa brojem đaka koji se prijavljuju na tu vrstu nastave, ako se neko plaši iznenadnog ukidanja tog predmeta.

Ili zašto se građansko vaspitanje, koje je nekada bilo u opisu posla nevladinih organizacija ne može odvijati kroz fondove za tu namenu, isto u skladu sa brojem prijavljenih đaka?

Za građansko vaspitanje postoji mnoštvo ideja, od uključivanja đaka u različite projekte do izrade samostalnih projekata.

A da ne govorimo o mogućnosti pravljenja virtuelnih zanimljivih sadržaja. Isto se mogu potruditi i oni koji osmišljavaju i praktikuju program veronauke.

Greška koja je napravljena pre dvadeset godina ostaće nam tu zauvek u nekoj formi, izuzev ako sadašnja vladajuća garnitura ima hrabrosti da napravi jedan dobar korak, ili neka buduća, ukidanjem obaveza kojima nije primarno mesto u školi.

A sve drugo, za šta neko misli da mora da bude obavezan predmet, ili što se ispostavi kao važna stvar u dijalogu svih aktera se može osmisliti pre u formi kratkog neformalnog kursa, ili čak kao vršnjačko obrazovanje, a ne da bude izmišljanje predmeta koji nema sadržinu ni za jedno polugodište, a kamoli da se uči svake godine.

Oni koji su u nastavi to najbolje vide i znaju.

Zašto se njihovo mišljenje ne uvažava? Utisak je da se svi društveni problemi prelamaju preko škole, a ona niti može da ih reši, niti je mesto za rešavanje svih problema.

Mnogo toga dolazi iz porodice i okruženja, a i propaganda i javni govor čine svoje.

Da zaključim, manje je u ovom slučaju više, sloboda i kreativnost u pristupu daju bolje rezultate, a ne nametnute i nepotrebne obaveze, i to nije slučaj samo u obrazovnom sistemu.

Preveliki broj časova i preveliki broj predmeta očigledno ne rešavaju probleme koje je utvrdilo PISA istraživanje, a to je, ponavljam, da nam je veliki broj dece funkcionalno nepismen.

Prenormiranje i nepotrebna adninistracija u svakoj oblasti guše inicijativu i kreativnost, a to su upravo vrednosti koje je potrebno razvijati. A škola ne služi za učenje dogmi, već naprotiv – da ih preispituje.

Autor je psiholog