Nepotrebne podele u društvu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Verska nastava u škole je uvedena pre petnaestak godina političkom odlukom, bez dublje analize i konsultovanja stručne javnosti. Mnogi iskusni profesionalci u obrazovanju su bili protiv ove odluke, pa je i tadašnji državni sekretar u Ministarstvu prosvete i nauke Vigor Majić podneo ostavku zbog toga. Pri uvođenju predmeta veronauka kao alternativni predmet ovome uvedeno je građansko vaspitanje za one učenike koji ne žele da pohađaju veronauku, tako da su ovi predmeti postali obavezni izborni predmeti (jedan od ta dva predmeta se mora izabrati) i u osnovnoj i u srednjoj školi.

I danas, kao i tada, smatram da je doneta pogrešna odluka i da ove predmete treba ukinuti u kurikulumu, i to ne prvenstveno stoga da bi se učenici rasteretili od prekomernih časova (i preko dozvoljenog zakonskog maksimuma). Religijska uverenja su lična stvar pojedinca, a obrazovanje građana je obaveza države. Nije dobro da se u prvom razredu osnovne škole dete od 7 godina (i njegovi roditelji/ staratelji) stavlja pred dilemu koji od 8 predmeta će pohađati (Pravoslavni katihizis, Islamska vjeronauka – Ilmudin, Katolički vjeronauk, Evangeličko-luteranski vjeronauk Slovačke evangeličke crkve a.v., Versko vaspitanje Reformatske hrišćanske crkve, Veronauka Evangeličke hrišćanske crkve, Jevrejska veronauka, građansko vaspitanje). Kako se oseća jedno malo dete koje se razlikuje od drugara po tome što jedino pohađa neku od veronauka ili građansko vaspitanje? Možda bi o tome imao šta da kaže poverenik za zaštitu podataka o ličnosti.

Predmet građansko vaspitanje kao alternativa predmetu veronauka nema opravdanja. Sam status ovog predmeta navodi na zaključak da sadržaji koji se u njemu uče nisu posebno bitni jer su deci koja pohađaju neku od veronauka uskraćeni, što nikako nije tačno. Srbija je započela pregovore o pristupanju EU, što znači da podržava građanske vrednosti Evrope. Dokument „Građansko obrazovanje u Evropi“ (Citizenship Education in Europe, Eurydice, 2012) ukazuje da građansko vaspitanje ima za cilj da razvije pre svega interpersonalne i građanske kompetencije (jednu od 8 ključnih kompetencija definisanih Evropskim obrazovnim okvirom), koje se baziraju na: poznavanju osnovnih demokratskih koncepata (uključujući razumevanje društva i društvenih i političkih pokreta i proces evropskih integracija), sposobnosti i spremnosti za konstruktivno učešće u javnom domenu (uključujući i proces donošenja odluka putem glasanja), osećaju pripadnosti društvu na različitim nivoima, poštovanju demokratskih vrednosti i različitosti, kao i podršci održivom razvoju. Predmet veronauka to svakako ne čini, jer, na primer, kao cilj nastave Pravoslavnog katihizisa za 5. razred osnovne škole navodi se: „Cilj verske nastave jeste da se njome posvedoče sadržaj vere i duhovno iskustvo tradicionalnih crkava i religijskih zajednica koje žive i deluju na našem životnom prostoru, da se učenicima pruži celovit religijski pogled na svet i život i da im se omogući slobodno usvajanje duhovnih i životnih vrednosti crkve ili zajednice kojoj istorijski pripadaju, odnosno čuvanje i negovanje sopstvenog verskog i kulturnog identiteta.“

Srpskom društvu nisu potrebne ove podele i dalje sluđivanje mladih. Obrazovanje treba uskladiti sa strateškim državnim i razvojnim planovima Srbije i dosledno realizovati dogovorene politike. U većini obrazovnih sistema zemalja EU sadržaji predmeta građansko vaspitanje su integrisani u druge predmete ili se predaju kroskurikularno, što će reći da su prožeti kroz sve predmete. To je moguće uraditi i u Srbiji, na osnovu pripremljenog predloga Nacionalnog okvira kurikuluma, ukoliko postoji saradnja i dogovor stručne javnosti, oličene pre svega u stručnim društvima i fakultetima koji obrazuju nastavnike. Ova saradnja bi omogućila i značajnu racionalizaciju nastavnih sadržaja (njihovim usaglašavanjem i nepreklapanjem), što bi dovelo i do smanjenja broja časova potrebnih da se ostvare obrazovni ishodi, ne na uštrb kvaliteta obrazovanja. Naprotiv, obrazovanje bi bilo kvalitetnije jer bi se povezivanjem sadržaja iz različitih oblasti deca naučila da misle i da primenjuju stečeno znanje (realni problemi nisu sačinjeni od odvojenih fioka matematike, istorije,.., ). Da li za to ima volje i osećanja društvene odgovornosti?

Što se veronauke tiče, ona ne treba da se uči kao školski predmet već u crkvi. Srbija je sekularna država u kojoj je crkva odvojena od države. Ono što država može da učini jeste da se svim crkvenim zajednicama ponudi školski prostor za održavanje nastave veronauke, u slobodnim terminima škole. Verske zajednice treba svoj deci predstaviti u okviru školskog programa kroskurikularno kroz odgovarajuće predmete (sociologija, istorija, filozofija, etika,…), a ne kroz veronauku.

*Autorka je bivša predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta