Nepotroš(e)na ljubav

Otkucao sam na tastaturi njen novi broj telefona – dobijen volšebno, zaobilaznim putem – i pritisnuo krug za poziv. S druge strane se javio nepoznati glas. Tuđ, dalek…. Izdeklamovao sam njeno ime, prezime i zanimanje. Upitno. Prošlo je toliko vremena bez ikakvog kontakta. (Osim u mojoj uobrazilji!) „Da, ja sam“ – to nije bio glas koji sam pamtio.

Predstavio sam se obazrivo. „Heeej, ti si“! Činilo mi se da je komunikacija naglo otoplila. Međutim, ona se ubrzo vratila ravnom, službenom tonu. „O kom predmetu je reč“? Nasmejao sam se glasno. „Ne, nisam se javio poslovno, a ni samo da ti čujem glas“. Mala pauza… „Verovatno je od onda izmenjen zbog duvana, a i tek sam ustala“, reče pomirljivo. U ušima mi je zazvučalo ono „od onda“. Dakle“? – bila je radoznala ili je želela da skrati komunikaciju. E, sada sam se ohrabrio. „Treba mi jedna dozvola od Tebe“. „Dozvola“? – ponovila je. „Objavio bih jednu priču o mrvici naše zajedničke prošlosti, a bez pominjanja tvog imena. Pa bih ti izdiktirao moj mejl, a ti mi pošalji svoj ako želiš“. Priupitasmo se zatim „kako ide život“, s kratkim i nejasnim replikama. Razmenismo elektronske adrese, dobih za koji dan od nje „zeleno svetlo“ za tekst, uz čuđenje „kako se baš svega sećaš“. Nisam joj odgovorio. Znala je.

Priča je objavljena – naslovljena kao „Nit jednog leta“, uz uglavnom pozitivne komentare publike. A meni su ostala dva pitanja. Jedno, njeno, zašto uopšte obelodanjivati lične doživljaje ako već nisi književnik? Drugo, otkud baš priča „o nama“?

Najpre, čovek ponekad želi da se poverava, da javno podeli nepoznatima – ako ih još ima u sebi – romantiku, nežnost, toplinu. Da u svakovrsnom galimatijasu ružnih dnevnih događaja podseti i sebe i druge na smisao života. Nije posredi samorasterećivanje. Možda (i) poruka da ne treba svakad „spaljivati mostove sa sobom“. Čak i ako znaš, ako si siguran (!?) da njima, tim mostovima nećeš ići natrag. Da se nećeš nekome i negde nikada više vraćati. Ako si uopšte odatle i odlazio.

S druge strane, čemu priča o njoj? Pa to u suštini – izgledalo je – nije bila ni „najveća“, pa ni „velika“ neka „nesrećna“, „tragična“, „fatalna“ , neuzvraćena, bolna ljubav. Ne, ali baš zato! Rastali smo se tiho, otmeno, s par međusobno otposlatih stihova, više fizički nego psihički udaljeni. Osećaj i razumevanje za stanje, potrebe, osećanja onog drugog nikada nisu prestali. Naše uspomene su postojane. Zauvek. Kao da je posredi trajajuća, trajna „lebdeća, fluidna ljubav“. Ni na površini, ni na dnu. Nego negde u dubini. Nepotrošena, nepotrošna. LJubav ili nešto slično njoj. Živi i sećanje na naše nezaboravne trenutke: njen rođendan, moje žurke, Vis, Aranđelovac, Zlatibor, intelektualno raskošne večeri poezije, kulturni prostor stare pivare u Cetinjskoj, duge šetnje pored Save, porodični ručak kod nje, naše sadržajne noći, odsjaj cigareta u mraku, njena pionirska poseta mom još neuseljenom praznom novom stanu u razdoblju kada već nismo bili zajedno… Paralelno – mestimična obostrana tvrdoglavost, mentalna odsutnost, hladnoća, cinizam, introvertnost… A bila je ona tako često ovenčana nekom senkom tuge, krajnje delikatna, svetleće oličenje senzibilnosti protkano neprolaznom, čistom, plemenitom, neuporedivom višeslojnom carskom lepotom. Ujedno, oštro kritična prema mnogima i mnogo čemu kao da je (bila) večito nezadovoljna okruženjem, pa i sobom.

Nisam tražio njeno odobrenje za ovu „priču o priči“. Ona je namah, iznenada sročena zbog „naših opstajućih dana“. Zbog jednog pronađenog pisma. Uprkos vremenu, uprkos svemu. Napisao sam je radi nje, radi sebe. Uostalom, „prave ljubavi se nikad ne završavaju“. (Lav Tolstoj)

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu