Nobelova nagrada za književnost pripala je beloruskoj novinarki i književnici Svetlani Aleksijevič „za polifonijsko pisanje, koje je spomenik patnji i hrabrosti u našem vremenu“. U eri kladionica, kada ne samo da je izbor dobitnika najvažnije literarne nagrade na svetu postao predmet tipovanja, već je i mala kvota sigurniji pokazatelj u predviđanju narednog pobednika od mišljenja književnih teoretičara, njen izbor za Nobelovog laureata nije bio nikakvo iznenađenje, budući da je Aleksijevičeva bila otvoreni favorit.
Ipak, spisateljica poznata po dokumentarističkim tekstovima o fenomenu nasilja i patnje koji je pratio raspad Sovjetskog Saveza – od Černobilja preko rata u Avganistanu, sve do Čečenije i sasvim obične svakodnevice u savremenom društvu punog neispunjenih nadanja i očekivanja, bez ikakve sumnje je najznačajnije ime beloruske savremene književnosti. Kroz kolaž monologa, iliti tehnikom ukrštenih intervjua, u svojim knjigama govori o tragičnim posledicama ideološke represije totalitarnog sistema i užasima rata, pre svega dajući glas ženama i deci. Iako je autorka nekoliko naslova („Rat nema žensko lice“, „Poslednji svedoci. Deca u Drugom svetskom ratu“, „Černobiljska molitva“), kako sama kaže, čini joj se da „već 40 godina piše samo jedan“. Apsurd ili ironija je da, iako su joj dela prevedena na 35 različitih jezika, ne mogu biti objavljena u domovini.
Rođena je 31. maja 1948. godine u Stanislavu, u današnjoj Ukrajini. Radila je u redakcijama nekoliko listova, a zbog svog otvorenog angažmana stalno je dolazila u sukobe s vlastima. Nakon dvanaest godina samovoljnog egzila i egzistencije kao „knjižnij čelovek“ u Francuskoj i Nemačkoj, od 2011. živi u Minsku, u kome je, pod Lukašenkovom diktatorom, u političkom smislu „persona non grata“. Kako ocenjuju književni kritičari, njeno delo je uspomena na sve koji su pali na krvlju natopljenom tlu Belorusije od Drugog svetskog rata do danas. Svoj glas je, kako kaže, našla pod uticajem pisca Alesa Adamoviča, koji je razvio žanr kolektivnog romana.
„Tražila sam književni metod koji bi mi dozvolio da se što bliže moguće približim životu. Stvarnost me je oduvek privlačila kao magnet, mučila me i hipnotisala. Htela sam da je uhvatim na papiru. Ja svet vidim kao hor individualnih glasova“, ističe spisateljica.
Dobitnica je mnogih međunarodnih priznanja među kojima je i Mirovna nagrada Nemačkih knjižara koja se dodeljuje na Frankfurtskom sajmu knjiga za izuzetne doprinose u širenju ideje mira. Posetila je Beograd 2010. godine kada je u CZKD-u u organizaciji Fondacije Hajnrih Bel govorila o načinu nalaženja jezika kojim se može govorite o neljudskom – nasilju, patnji i zločinima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
