Nepozvani gosti Grdelice

… mi sada prisustvujemo pravom pozorištu apsurda, gde se pravi i jedini krivci, Ministarstvo građevine na čelu sa ministarkom i direktorat Koridora 10, sele na teren Grdelice da tamo stalno borave nedelju dana.

To se zove povratak na mesto zločina.

Oni koji su u stvari investitor ovog velikog i važnog građevinskog poduhvata su krivi što se ugovor potpisan još 2013 godine nije realizovao i put nije završio još 2015 kako je u ugovoru stajalo, oni koji su krivi što je osnovni projekat menjan 11 puta bez saglasnosti glavnog projektanta Instituta CIP, oni koji su izmene projekta pravili u direktnom dogovoru sa izvođačem radova španskom firmom „Azvi“, oni koji su štedeli i neadekvatno sproveli neophodna detaljna geomehanička ispitivanja – oni su se sada preselili na gradilište da glumataju posvećene „terence“ kako bi pokazali da je sve i do sada bilo normalno, da nije bilo nikakvih grešaka i propusta, da nije načinjena nikakvo šteta. Pojeo vuk magarca. Nikom ništa.

Ovolika količina drskosti, nedostatka mere i nekog elementarnog stida nije do sada viđena.

Oni na ovaj način direktno ometaju izvođače radova i vrše pritisak na njih da preostale radove završe do kraja godine kako bi oni mogli da ostvare svoje obećanje da na tom mestu naprave

narodnu feštu uz presecanje njima tako omoljene crvene vrpce.

Sada šefovi gradilišta, glavni inžinjeri i šefovi nadzora, umesto da su na ključnim tačkama gde se izvode radovi, moraju da vodaju visoke funkcionere i da im prave čapras divan dok oni šetaju svoje šlemove po gradilištu, paze da se ne iskaljaju i gledaju da ih što više slikaju.

Treba se malo podsetiti gde su napravljene najveće greške i ko ih je napravio.

– Još pre 40 godina neki pametni inžinjeri su planirali da jedan krak autoputa ne prođe kroz Grdelicu već da je obiđe u velikom luku i spoji se sa drugim krakom tek tamo negde kod Vranja.

– Ono što je za najveću osudu investitora je što je dozvolio da se ne urade detaljna i sveobuhvatna geomehanička ispitivanja, već se na tome štedelo, pa je tako previđeno da je to brdo samo prividno čvrsto a da je u stvari sastavljeno od vekovima nataloženim škriljcem koji je rastresit i nekompaktan po dubini stenske mase i da takav ne trpi nikakve kotve, šipove, ankere, sidra i slično, već da se stalno osipa, sipi i sa sebe otresa sve veštačke obloge.

– O tome da je to brdo sipljivo i da se stalno kruni kao gomila šljunka, rekao bi im prvi čobanin iz tog brdovitog kraja da su ga pitali.

– I tada, kada je 2015 godine put trebalo da bude gotov – tada je brdo zbacilo sa sebe betonski oklop ali su oni nastavili da ga i dalje betoniraju, sve do letos kada se definitivno najveći deo betonske obloge obrušio.

– Tada je sa najvišeg mesta došla spasonosna ideja da se čitavo brdo ukloni – svih 25 miliona kubnih metara zemlje kako bi se put završio kako je obećano – do kraja godine – samo što ne rekoše do kraja koje godine. Ova nova bruka je srećom izbegnuta kada se od ove ideje ipak odustalo i prešlo na Galeriju.

Tu famoznu spasonosnu Galeriju građanima niko nije detaljno objasnio, da li se tu radi samo o gusto postavljenim betonskim stubovima kao neka zaštitna ograda ili će biti i nekakve naknadno postavljene nadstrešnice – kako god – važno je da na kraju bude bezbedno.

Ispada da će tek 13. projekat dati rezultat mada ni sada ne znamo ni ko je autor tog projekta ni da li ima građevinsku dozvolu.

Tako se ćutke od brda odustalo. Što bi neko rekao 5:0 za Brdo.

Ono što mi sada vidimo su ozbiljni betonski radovi gde se prvo buše šipovi dubine 13 metara pa onda izlivaju visoki, okrugli betonski stubovi zamašnih dimenzija i u tom poslu se došlo do pola. Kako se ušlo u zimski period, radovi na drugoj polovini Galerije će da potraju a preostalo je i dosta asfalta da se uradi, kome takođe ne pogoduju zimski uslovi.

Ono što je sada osnovno je da se ministarka i njeni manu daljih zimovanja na terenu i ostave izvođače radova da na miru i bez ikakvih pritisaka privedu kraju sve građevinske radove i naprave bezbedan auto put bez obzira da li će im za to trebati par nedelja ili par meseci.

Ipak ostaje gorak ukus od čitavog ovog cirkusa koji su nam priredili investitori svojim boravkom na gradilištu demonstrirajući najogoljeniju političku propagandu, populizam i demagogiju najgore vrste.

Bilo bi veoma logično da neki državni revizor izračuna koliko košta sve ono što se na kraju urušilo – i sav utrošeni materijal i sav utrošeni rad.

Kao kada krčmar dođe i kaže – Dobro gospodo, šta smo imali – da naplatim.

I šta imamo na kraju – i BRDO ostalo celo i Ministarstvo ostalo na broju.

P. S. (Nadam se da će gosp. S. Lekić blagonaklono gledati na ovaj copyright)

Dok sam ispisivao ovu moju priču, neželjeni gosti Grdelice napustili su teren na kome im svakako nije bilo mesto i vratili se u svoje udobne i tople kancelarije – puni utisaka i sa mnogo novog znanja pod pretpostavkom da su umeli da gledaju i slušaju.

Pao je i prvi pravi sneg ove zime a u Beogradu su se dogodila dva velika prava građanska protesta – jedan protiv političkog nasilja i drugi protiv izborne krađe.

Odgovorno tvrdim da je prve subote na ulicama Beograda bilo 30.000 ljudi uglavnom srednjih godina a da je druge subote bilo 40.000 jer su se onim prvim sada pridružili i 10.000 mladih ljudi.

Na ovu moju tvrdnju navelo me je to što vidim da se neki baš trude da izračunaju koliko zimskih jakni staje na jedan kvadratni metar ulice i da im je baš važno da tu svoju računicu saopšte javnosti sa svih svojih razglasnih stanica.

Zato i moj skromni doprinos računici o broju prisutnih na ova dva građanska protesta.

Pre 40 godina kada smo otvorili sportsku dvoranu „Pionir“, mi kao projektanti smo odlučili da proverimo neke parametre svog učinka iz oblasti bezbednosti kao što su na primer vreme pražnjena dvorane, zapravo ispravnost postignutih dimenzija izlaza iz dvorane. Tako sam ja pratio desetine i desetine događaja kada su tribine bile pune do poslednjeg sedišta.

Tako sam kod sebe izgradio percepciju mase od 5.000 ljudi koliko zapravo staje na tribine Pionira i u tome sam postao prilično precizan i prilično tačan.

Prve subote je na protestu bilo 6 Pionira a druge subote 8 Pionira. I tu malo ima mesta za grešku.

Inače ja idem na sve proteste bez obzira koji je istaknuti razlog protesta, ali moj prvi i pravi protest, moj lični protest je uvek i pre svega taj što su moja deca morala da odu iz svoje zemlje i što nam je uskraćena radost da u starosti uživamo u odrastanju naših unuka. Zbog toga ja idem na proteste.

Protestujem i zato što je moja zemlja za proteklih 30 godina temeljno razorena i materijalno i moralno i duhovno i to protestujem mirne savesti jer to nije uradila i za to nije kriva moja generacija već one koje su došle posle nas.

– Ako je tačno da u Srbiji živi 50% funkcionalno nepismenih odraslih stanovnika koji su završili samo osnovnu školu sa kojima je veoma lako manipulisati propagandom

– Ako je tačno da 90% mladih ljudi između 16 i 29 godina živi sa roditeljima što je za jedno društvo po mnogo čemu nezdravo

– Ako je tačno da više od 60.000 uglavnom mladih i obrazovanih ljudi godišnje napušta Srbiju što predstavlja pravu katastrofu

Onda kod nas mnogo toga baš nije dobro i onda onaj deo građana koji ume da misli svojom glavom i koji je uspeo da posle ovakve tri decenije sačuva deo mozga – treba i mora da protestuje dok ne bude dibiduz kasno da se bilo šta uradi i popravi.

Sada su jednostavno mnogi računi stigli na naplatu i neće moći da se sakriju.

Inače ja samo učestvujem na protestu i za sada NE ŠETAM

Veoma mi je važno ko su ovnovi predvodnici da bih ja za njima šetao u koloni. Za sada je to veliko krdo među kojima ima i onih koji nisu moja opcija pa ću malo sačekati sa šetnjom.

Kada na čelo kolone stanu mladi, pametni i hrabri ljudi ili ovi moji iz Inicijative ne davimo Beograd – onda ću ponovo da šetam.

Autor je arhitekta iz Beograda