Neprihvatanje realnosti je pretnja Srbiji

Osim toga, vlast sistematski podstiče nacionalizam i homogenizuje naciju što sprečava prihvatanje realnosti i okretanje ka budućnosti.

Održavanjem status quo Srbija ostaje talac geostrateških nadmetanja u kojima je ona puki objekt. Umesto da je sam rešavao kosovsko pitanje, Beograd je svoju sudbinu vezao za ruski interes kojem u ovom trenutku odgovara status quo. To vezivanje skupo će koštati Srbiju jer će Rusija odlučivati i eventualno trgovati imajući u vidu vlastite interese.

Beograd je uvek bio samo za podelu Kosova. Ta ideja nije nova. Briselski dijalog, kako stvari stoje, nikada nije iskreno prihvaćen kao uvod u normalizaciju odnosa i prihvatanje realnosti. Postupci predsednika, premijerke i njene vlade, neminovno ukazuju da poslednje tri godine podela Kosova jedina opcija koja je bila na stolu. Utrošena je ogromna energija i verovatno novac, kako bi ta opcija dobila podršku i u određenim međunarodnim krugovima.

Međutim, treba imati u vidu i kakve su posledice eventualne promene granica. Jer podela Kosova ne garantuje normalizaciju, već otvara niz drugih pitanja, koja se tiču i unutrašnjeg uređenja Srbije. Vodi etnohomogenizaciji unutar Srbije i daljoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj izolaciji manjina. To se odnosi posebno na one manjine koje žive koncentrisane u određenim područjima Srbije, kao što su Albanci na jugu, Mađari u Vojvodini ili Bošnjaci u Sandžaku. Ukoliko se realizuje podela Kosova, oni mogu legitimno da postave iste zahteve kao i Beograd na Kosovu. Podela je uvod u fragmentaciju Srbije a imala bi posledice i na mnoge druge evropske zemlje.

Osim toga, podela Kosova je suprotna vrednostima Evropske unije – pluralizmu, toleranciji, različitosti, ljudskim pravima… Srpski nacionalizam koji se radikalizovao osamdesetih ostavio je nesagledive posledice ne samo na susede, već i na sopstvenu naciju.

Ratni raspad Jugoslavije ostavio je iza nas etnička čišćenja, genocid, ratne zločine… Zagovornici etničkog razgraničenja nastoje da završe procese koji su nastali tokom raspada Jugoslavije i umesto reformama prednost daju šovinizmu i etnonacionalizmu. To sprečava saradnju u regionu. Svako preseljenje stanovništva, a to je takođe jedan od rizika i podele i zamrznutog konflikta, je novi zločin i nova tragedija ljudi.

Oba „rešenja“ i podela / razmena i zamrznuti konflikt vode ka sužavanju prava srpske zajednice na Kosovu. Na duži rok to je potencijal za sukobe, a pogoršanje srpsko-albanskih odnosa, ostavlja otvorena vrata za spoljne uticaje, odlaže evropsku budućnost i za Srbiju i za Kosovo.

Etnonacionalistička homogenizacija nosi rizike stvaranja velike Albanije i velike Srbije. Posledice za region su takođe pogubne, pre svega, može da destabilizuje krhke multietničke države poput Bosne ili Makedonije.

Suština cele priče oko Kosova je da nekoliko srpskih opština na Kosovu nisu pravi cilj srpske elite. Već, rešavanje srpskog pitanja na Balkanu odnosno ujedinjenje sa Republikom Srpskom. O tome u poslednje vreme otvoreno govore i predstavnici vlasti a ne samo akademski stratezi.

Podela Kosova nema podršku zemalja EU, a ni SAD se nikad nisu izjasnile jasno da su za podelu. Čak se ni predstavnici američkog predsednika na koga srpski etno-nacionalisti ozbiljno računaju, ne govore eksplicitno o podeli, sve je još na nivou opštih fraza da će podržati kompromisno rešenje o kome se dogovore dve strane. Američke diplomate uvek su ukazivale da oni koji se dogovaraju moraju da vode računa o posledicama svojih odluka.

Zašto je za Srbiju važno da prihvati realnost na Kosovu?

Samo puna normalizacija odnosa otvara evropsku perspektivu i za Srbiju i za Kosovo. Neophodno je pod hitno prekinuti kampanje blokiranja Kosova u međunarodnim organizacijama i podržati prijem u Ujedinjene nacije jer je to civilizacijsko i vrednosno pitanje. Beograd treba da otpočne partnerski odnos sa kosovskim Albancima na ravnopravnoj osnovi.

Prekid briselskog dijaloga, kontraverzne antievropske izjave predsednika i premijerke Srbije, kao i Putinova poseta Beogradu ukazuju da je retorika o članstvu u EU više floskula nego suštinsko opredeljenje srpskih vlasti. Pri tome mediji pod kontrolom vlasti, stvaraju utisak da postoji alternativa Evropskoj uniji. Sve to zbunjuje građane.

Evropska unija, bez obzira na probleme unutar nje same, i dalje je jedina prava alternativa za Srbiju jer obezbeđuje okvir koji Srbiju treba da transformiše u zemlju vladavine zakona, u kojoj će se uspostavljati i čuvati vrednosti ljudskih prava. Evropska unija je izvor prosperiteta za Srbiju – ona i njene članice pružaju najveću finansijsku podršku, od nepovratne pomoći do investicija. Naravno, transformacija u zemlju vladavine prava i demokratije nije moguće bez unutrašnjeg podsticaja društva. Oslobađanje od etničkog nacionalizma mora da bude deo tog podsticaja i procesa.

Autorka je izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji